Врућ кромпир и кукавичје јаје

Поново ових дана оживљава ранија размирица о називу Бошњаци. На овај или онај начин, свако има своје тумачење. Неке од тих тумача познајем, рецимо, мени драгог професора Станишу Тутњевића, који се ових дана оглашава у „Политици”, и др Мидхата Риђановића, који се јавља истим поводом. Исто тако, одавно знам за Туњу, то јест академика Мухамеда Филиповића. С њим све и почиње.

Заправо, све је почело и пре 1993, кад је и званично за муслимане у Босни установљен тај назив, а сада се опет о томе пише и говори.

Не сећам се да је ико раније употребљавао назив Бошњак. Можда звучи југоносталгичарски, али једна лична опаска говори о ранијим односима у региону у којем сада обитавају Срби, Хрвати и Бошњаци.

У колоплету друштвених мрежа могу се запазити носталгичне повести, посебно о Сарајеву и Мостару. Уз примедбу да највећу бол представља враћање у срећна времена, придодато је и питање: Ако су и она била срећна...

„Јесу, била су срећна”, одговорено је брзо, неочекивано. Потпис и име нису значили ништа. То се, однекуд из хладне Холандије или Шведске, јавила једна жена у поодмаклој доби.

Одједном је блеснуло сећање. Иза жене на чијем су лицу све несреће оставиле траг, искрсао је лик младе сарајевске гимназијалке, дуге плаве косе везане у „коњски реп”, с балетанкама на ногама... Одговор на њену опаску једино је могао гласити. „Да, било је боље... Радо!” Тада није било ни Срба, ни Хрвата, ни Босанаца, а поготову не Бошњака.

Назив Бошњак, уз сва ранија мишљења, како сматра др Мидхат Риђановић, представља кукавичје јаје. Тај архаични назив, подметнуо је, наводи он између осталог, Туњо, односно академик Филиповић.

Андрић је мислио: „У ћутању је сигурност.” Али, ето, ђаво не да мира, па се човек лати за врућ кромпир као што је тема Бошњак. Дође у ситуацију да се угризе за језик и кад посредством друштвених мрежа постави питање да ли је стварно некада било боље, а реаговање изненада дође од некада блиске особе.