БАЛ ПОД МАСКАМА

Српска власт је изгледа олако забашурила "инцидент" код Кончуља. Свима је лакнуло: то је само обично друмско разбојништво, и ништа више. Али, разбојника нигде нема, могло би се рећи да су они недоступни српској полицији, јер су отишли "у непознатом правцу". Осим, наравно, оног учесника препада који у окршају није имао среће. Но, од њега је полиција видела мало вајде, чак и кад су му скинули маску. Сазнали су само да је Албанац, по занимању радник. Радник на путу.

Не претерано далеко од разбојништва на југу Србије, настављају се преговори о статусу Косова. Ахтисари је скрајнут, нема га међу тројицом посредника. Његов план се у Београду и Москви сматра мртвим. Али не у Вашингтону, и не сасвим у Бриселу.

Двојица од тројице делегата ЕУ, САД и Русије, прилично су тврди заговорници независности јужне покрајине. Они не мисле да треба претерано скретати са Ахтисаријевог курса, али тврде да још траже путеве за срећни компромис Београда и Приштине.

И Русија тражи средње решење, али инсистира на преговорима док се оно не нађе. Без рокова и било каквог наговештаја "зацртаног" модела.

У чему би се састојао компромис Србије са делом своје (окупиране, изгубљене?) територије. Албански политички врх ионако једва контролише своје насилничко нестрпљење. За њих постоји само једна верзија расплета, и једна реч о којој уопште желе да говоре: независност! Све остало је део мучне дипломатске козметике, време које мора протећи док читав процес не "сазри".

Београд се већ месецима држи два кључна адута: први, да се не могу рушити изворни принципи Уједињених нација, и да је назамисливо да Србија пристане, чак и учествује у стварању нове државе на својој територији.

Други, да Србија неће прихватити решења која су наметнута мимо наведених принципа.

Ако изузмемо известан недостатак политичке креативности, слабост општих места и мањак песимистичког визионарства, то би могли да буду добри аргументи. У практичном смислу, Србија је ипак у великој дефанзиви: она чак не тражи ни компромис и скоро никакве суштинске параметре територијалног припадања. Него само форму, која је испод захтева и чувене политичке пошалице, а иста је прославила многе премијерове саветнике: "Више од аутономије – мање од независности!"

Тешко да би у томе могао да се састоји било какав компромис! Српски лидери се све ређе сећају ове чудотворне формуле. Више од аутономије – то је независност, мање од независности не зна се шта је. Мада су у неким познатим речницима два наведена појма (аутономија, независност) синоними.

Пошто су Ишингер и Визнер релативно тврди заговорници "контролисане независности" Косова – особито овај други, скоро је извесно да ће њихов гард остати непробојан. Обојица су познати као људи који слабо маре за аргументе друге стране, нарочито онда када њихови мандати имају "бетонирану опцију" и савршено снажну подршку. Дакле, чврсто су дефинисани унапред.

У таквим околностима, Русија би могла да лупи шаком о преговарачки астал, па да потегне исте принципе које је Србија већ потезала, онолико! У суштини, залагање Русије има практични смисао, и то поводом стрепње да неки њени слични проблеми не постану нови преседани.

Преговори су, у ствари, куповина или трошење несолидног времена, како за кога. Све док се проблем не врати у Савет безбедности УН. Ако се уопште врати тамо. Ако не, онда нам неизбежно следи најгора верзија: појединачно признавање независности Косова.

То је већ јасно наговештена опција САД, којом се једним опасним маневром заобилази руски вето. (Буш, Рајсова, Визнер)

Онда ће се централни Балкан поново изборити за почасно место у инвентару глобалних политичких драма. Неки западни аналитичари, у том случају наговештавају "чисти хаос!"

Наравно да се под хаотичним расплетом не подразумева рат, бар не велики, и бар не одмах. Али, све би то водило у опасно и депресивно политичко безнађе. Владе које би на тај начин признале нову државу Косово, уз игнорисање других правила – непосредно би промовисале насиље као пожељан сепаратистички модел. Чак и ако креатори овог нивоа кризе верују да је Косово преседан, то им неће веровати они који би да крену, или наставе истим путем.

Но, ипак смо ми себи највећа брига. Појединачна признања би значила чак да се насиље на Косову, а и око њега може наставити. У тој стихији, југ Србије биће на опасној граници између "редовног стања" (о коме говоре високи представници српске власти) и регрутације Албанаца за нову побуну.

Високи преговори нам остављају мало наде за оно што већ одавно немамо. Српски војници и полицајци у зони безбедности живе у тешким условима. Годинама се не помера изградња базе "Цепотин"! Можда држава стварно нема пара за своје војнике на последњој јужној граници. А маскирани друмски бандити, наоружани као за искрцавање у Нормандији, засад пуцају само у гуме.