Ни речи о политици

За кратко време, толико тога се сручило на главу сломљеног ТВ гледаоца. Догађаји се нижу неухватљивом брзином, од њих се не може побећи нити је упутно игнорисање. Телевизија је као бомбардер у непрестаним налетима. Како издржати, како преживети. Само очувањем здраве памети и сигурним баратањем даљинским управљачем. Зато, на почетку обећање, у име душевног здравља, о политици ни речи. Под условом да се не полази од премисе да је све политика…

Онда, о чему? Само о темама које не подижу притисак, ако такве постоје…

О Мирослављевом јеванђељу и једночасовном играно-документарном филму „У почетку беше реч” редитеља и продуцента Бошка Савковића, приказаном на Другом програму РТС-а у уторак после подне. Филм је већ обишао неке фестивале, био награђиван, стигао је и на телевизију, с разлогом. Трилерски узбудљива прича о томе како је настао највећи и најзначајнији споменик српске писмености из 12. века, света књига на којој је утемељен манастир Хиландар и православна реликвија. И не само како је настао, него шта се са јединственим рукописом међу јеванђелистарима догађало од настанка до данашњих дана и уписа у Унесков регистар „Памћење света”. Како је чуван, премештан, скриван, заборављан и поново откриван.

Ма какав „Да Винчијев код”! Ден Браун би скакао од среће да му је у „кућу инспирације” допала ова аутентична, вишевековна, историјска хроника о културно-уметничком благу чија је невољна, непозната и, повремено, скривана судбина подстакла Бошка Савковића да сними филм „У почетку беше реч”. Штета што овај пројекат није добио адекватан третман ни у фази припреме, а ни у експлоатацији. Приказивањем на каналу јавног сервиса, делимично се исправља ова неправда. А после свега, можда ће бити и неких реакција на оно што је изречено о новцу, наводно, издвајаном за конзервацију Мирослављевог јеванђеља. Мирише ли то на политику или је реч о нечем другом?

Холивуд и друге опсене – Ко је помислио да због штрајка сценариста, стварно, неће бити доделе Оскара, признања америчке филмске академије, или је млад или непоправљиво наиван.

Правимо се наивни, све је решено у последњем тренутку и у атмосфери напетости, али је било довољно времена да холивудске лепотице набаве раскошне хаљине за ову прилику, са потписима извиканих модних креатора. А баш смо се били забринули…

РТС је на Првом програму преносио свечаност из Холивуда у ноћи доделе, а скраћена верзија приказана је сутрадан на Другом програму. Филмофилима су помагали преводиоци, то им је посао, издржљиви и приљежни у превођењу оних чувених говора – захвалница који, без изузетка почињу са: хвала свим сарадницима, мами што ме је родила и породици која ме трпи…

Ипак, није све било као претходних година, раздрагано, славодобитно, опсенарски. Као да је било мање гламура, некако сведеније, директније и огољеније. Без великих изненађења, са примесама равнодушности. Тријумфовали су филмови који жигошу или афирмишу зло и насиље, што, такође, говори о Холивуду, али и свету у којем живимо. Али, обећање је и даље на снази, нећемо о политици…

Као увод у пренос доделе Оскара, приказана је емисија Сандре Перовић о Берлинском филмском фестивалу где су, између осталих, била представљена остварења у игри за Оскара. Сандра Перовић се суверено креће међу филмским звездама, са некима је, рекло би се, у блиским, новинарским контактима. Извештила се у концизном извештавању за Дневник, види се да уме да користи ситуације да стигне до заштићених глумачких величина. И сама је, на неки начин, постала глумица, у довијању. То је изгледа логичан след професионалног развоја.

„Караоке” и Лепи Џони – Ко пева зло не мисли и не бави се политиком. Такав је Лепи Џони, водитељ „Караока”. Заслужено, Никола Ђуричко је побрао велику наклоност још док је емисија ишла на ТВ Б 92. Ево га однедавно на ТВ Пинк, у добром расположењу и са новим музичким задацима. Продуцентска кућа „Адреналин” је промишљено одустала од намере да му тражи помоћницу. Јесте, можда, напорније за њега, али он је најбољи кад га пусте да се размахне, да сам витла по музичком подијуму.

Овај тип емисија има своју публику, ту нема недоумица. Али, како се чини, „Караоке” могу лако да падну у замку самопонављања са враћањем на исте, гостујуће личности, што баш и није забавно, без обзира на то колико гости били талентовани и спремни да са гледалиштем (и спонзорима) поделе радост подсећања на музичке хитове. А то је већ питање уређивачке политике, зар не.