Отргнути џез од заборава

Данас, у 81. години, почасни је председник Удружења џез музичара. Идејни је творац Београдског пролећа, један од покретача Омладинског фестивала у Суботици, члан организационог одбора Југословенског џез фестивала на Бледу, Београдског џез фестивала...Од оснивања Радио Београда био је члан његовог оркестра. Давне 1953. године, са још неколико ентузијаста, Петар Вујић је направио Удружење џез музичара Београда, чији је био секретар, потпредседник и председник. Захваљујући Удружењу и Вујићу музичари су добили социјално, здравствено и пензионо осигурање, као и звање уметника и истакнутог уметника.      

Почео је да свира 1946. године. Тада чувена звезда Спасо Милутиновић, са којим се добро знао, одвео га је да купи трубу.

– Заволео сам џез када сам слушао Луиса Армстронга и решио сам да свирам трубу. Тада још није било школе за џез па сам трубу учио код Аце Фетковског, који је дошао из Русијеи свирао за време окупације у оркестру Фридриха Мајера. После сам завршио Градску музичку школу – прича нам Петар Вујић.

Присећа се да је направио први џез клуб у Улици кнеза Милоша, који је радио више од годину дана. Онда су се преселили на Коларац и сваке недеље организовали по два концерта. И игранке. А онда је основао фестивал на коме су заблистали Ђорђе Марјановић, Нада Кнежевић, Сенка Велетанлић, Габи Новак, Арсен Дедић, Стјепан –Џими Станић, Мики Јевремовић, Бисера Велетанлић, Лола Новаковић, Мишо Ковач... 

– Дошао сам на идеју да, по угледу на Прашко пролеће, направимо сличан фестивал у Београду. Тако је настало Београдско пролеће, које је први пут одржано у априлу 1961. године, и тада је Тереза Кесовија одржала први фестивалски наступ. Када се одржавао фестивал, на улицама, малтене, није било живе душе, сви су гледали Београдско пролеће.

Први је довео иностране уметнике код нас. Присећа се како су на концерте страних извођача у Београд долазили људи из Румуније, Мађарске, Бугарске…

– Прво сам довео ансамбл „Јута хип” и Душко Гојковић се тада упознао са трубачем тог оркестра Карлом Болендером који га је позвао да дође у Немачку. Онда су дошли Глен Милер, Луис Армстронг, Сара Вон, Каунт Бејзи… Дизију Гилеспију сам купио опанке и одвео га да слуша циганске оркестре. Није могао да престане да их слуша и питао ме је: „Коју су академију завршили?”

Од Луиса Армстронга добио је на поклон албум. Једно време су га звали Сачмо и Армстронг му је рекао: „Тебе зову Сачмо и ја бих волео да те чујем како свираш”.

Вујић је написао две књиге – „Историја џеза и забавне музике Србије 1940–1981” и „Џез легенде у Београду” које би волео да објави.

– Мој циљ је да једна светла генерација која је свирала џез, у време када су га комунисти забрањивали, буде запамћена.Ових дана тражим издавача. Био сам недавно у Удружењу композитора и када су видели ове књиге, занемели су. Мене не интересује да зарадим новац, већ да ту генерацију, која је својим квалитетом учинила да џез постане део наше културе, памте.