Култура дрвља и камења

У последњих неколико година реномирани светски медији попут „Њујорк тајмса” све више пишу о једном глобалном феномену који су нам донели нови медији и друштвене мреже. Они су то назвали „outrage culture”, а ја бих узео слободу да то преведем на наш језик као „култура дрвља и камења”, јер та фраза најбоље описује о чему се ради.

Шта је суштина овог феномена? Ако погледамо данашње друштвене мреже – „Фејсбук” и „Твитер”, из неке шире перспективе, можемо уочити једну машинерију, армију људи која из дана и дан баца дрвље и камење по некој особи која је тог дана на тапету. То може бити неки певач, министар, писац, режисер, политичар или млади члан неке странке.

Најчешће све креће тако што неко извуче једну реченицу из неког говора јавне личности и постави на „Јутјуб”, али то може бити и било која изјава, реченица коју је та особа написала на „Твитеру”, у колумни или било где другде. Затим се машинерија за бацање дрвља и камења укључује и ради пуном паром наредних неколико сати. На друштвеним мрежама скоро свака реченица сваког корисника бавиће се јавним понижавањем ове особе. Коментари су разни: од „Да ли је могуће да је ова особа неки фактор у овој држави”, преко згражавања, до сатиричних и духовитих опаски у форми реченица и постера са наведеним актером.

Фасцинантно је како овај талас увек траје у просеку око шест сати. Врхунац буде тамо негде око другог сата, када је маса у максималној екстази и када се буквално свака објава сваког човека бави линчом дотичне особе. Већ негде око четвртог сата, када је свако ишутирао и изгазио несрећног човека, који без свести лежи на медијској земљи, то престаје да буде занимљиво, фокус масе се полако распршује у хиљаду праваца и чека се следећи.

Ову масу можемо посматрати као хиљаде ситних мушица које лете по пространој ливади и које у почетку не примећујемо јер свака лети далеко од друге, у неком свом правцу. Оног момента када бисмо на ливаду ставили комад трулог меса, све мушице би се удружиле у рој који би се видео као густа црна лопта која се надвила над пленом. Када би плен био поједен до коске, мушице би се разбежале и поново их не бисмо примећивали, до следеће прилике.

Некада прође и по неколико дана без плена, а понекад мушице баш имају среће, па буде и по два оброка дневно. Занимљиво је то што можемо унапред да одреагујемо и да „подметнемо” мушицама једну жртву како би нека друга трулеж непримећено прошла преко друге стране ливаде за то време. Мада, ту већ долазимо до оних теорија завере попут: „Ово су нам намерно подметнули јер у среду морамо да прихватимо поглавље 35 о Косову, а они хоће да се народ бави нечим другим.” Лепота овог феномена лежи и у томе што никада нисмо сигурни да ли се нешто десило спонтано или је неки мозак иза кулиса сковао план.

У сваком случају, маса је вечито гладна за оваквим појавама, а један од највећих извора данас представља ново доба пренаглашене политичке коректности. У Србији то још увек није узело маха, али у либералнијим државама које неки популарно зову „трули Запад” то је општа појава. Тамо су укључени суптилни радари на све стране и чека се и најмањи детаљ који може бити протумачен као насиље над женама, расизам, хомофобија и тако даље. Чим се догоди то да се нечија изјава извуче из контекста као нетолерантна, настаје овај талас „дрвља и камења”.

Ово смо могли да приметимо и на недавном примеру код нас. Сви западни медији су пренели да је министар у Србији смењен због говора мржње над женама. Да је био смењен због нечега другог, то не би била вест. Не желим, наравно, да оправдавам нашег министра, поента је да на Западу маса реагује скоро искључиво на такве појаве, а све више и код нас.

Комичари у Америци имају велики проблем са овом појавом. Сваке недеље неки од комичара буде на тапету због неког вица који „угрожава људска права”. Политичари се највише плаше ових појава. Један овакав гаф који прође кроз целодневну машинерију понижавања на друштвеним мрежама, може их коштати обарања рејтинга за неколико процената, само због једне реченице.

У једном тренутку смо почели масовно да се залажемо за права мањина, равноправност полова, слободно исказивање љубави према истом полу, што је дивно, али се чини да све то метастазира у један екстрем, што није баш добро. У сваком случају, лично сам одлучио да више не учествујем у овим општим хајкама, јер желим да превазиђемо овај тренд културе „дрвља и камења” и да се као рој више окупљамо око позитивних ствари и појава.

Факултет за медије и комуникације