Ко је и зашто „потопио” Маровића

Подгорица – „Спреман сам да одговарам и будем кажњен за све што се докаже да сам незаконито чинио”, рекао је председник Политичког савета и деценијама главни идеолог Демократске партије социјалиста (ДПС) Светозар Маровић током прекјучерашњег једноипочасовног саслушања у Специјалном тужилаштву. Њему је након тога судија за истраге Вишег суда Мирослав Башовић одредио притвор до 30 дана.

Маровића је Специјални државни тужилац Миливоје Катнић означио као вођу криминалне организације која се терети за низ корупционашких афера, којима је општина Будва оштећена за десетине милиона евра. Специјално тужилаштво обезбедило је четири сведока сарадника, који у случају „Будва” тврде да је Маровић директно или индиректно издавао налоге и давао инструкције за малверзације, због чега се терети за подстрекивање на вршење кривичних дела, иако формално није доносио одлуке и потписивао спорну документацију.

Према информацијама које су процуриле у јавности, Маровић током саслушања у Специјалном тужилаштву није поменуо ниједно име и негирао је своју одговорност у спорним процесима. Он је, према незваничним информацијама, рекао да сведоци сарадници нису говорили истину и да су оптужили њега и његову фамилију како би себе заштитили.

Његов адвокат Здравко Беговић казао је да је његов брањеник негирао кривицу, те да дела која му се стављају на терет није могуће доказати. То нарочито ако се има у виду да, како је казао, није имао својство службеног или одговорног лица и да није обављао било какву државничку или другу функцију. На питање да ли је Маровић одговарао на оптужбе које су против њега раније изнели сведоци сарадници у неколико будванских афера, Беговић је поновио да је његов бранилац негирао наводе оптужбе.

„Његов став је да није извршио кривично дело. Није имао никаквих службених овлашћења да буде надређен лицима која су наводно имала одређена својства у овом поступку”, саопштио је Маровићев адвокат и председник Адвокатске коморе Беговић.

Коментаришући хапшење Маровића, директор ДПС-а Тарзан Милошевић је изјавио: „Жао ми је што се Светозару Маровићу догодило привођење, али нико од чланова и функционера ДПС-а није лишен одговорности пред законом. ДПС стоји иза свих својих људи док се не докаже њихова кривица.”

Он је додао да његова партија никада није коментарисала одлуке државних органа и  да то неће чинити ни овога пута.

„Имамо пуно поверење у надлежне институције, али и у презумпцију невиности и право људи да се заштите све док се не докаже да ли су криви или не”, казао је Милошевић. „Ако је неко на рачун ДПС-а добио функцију, то не значи да могу да раде нешто што није у складу са законом и Уставом. На Маровићу је да докаже да је праву и да докаже своју невиност.”

Функционер Демоса Горана Даниловић сматра да је „у овом моменту неопходно да председник ДПС-а Мило Ђукановић поднесе оставку”.

„Више него је знаковито ћутање Мила Ђукановића. Је ли нормално да председник ДПС-а ћути на хапшење пријатеља? Мени то није нормално”, оценио је Даниловић.

А ко је Светозар Маровић и да ли је он само то што се ових дана о њему говори и пише?

У оној великој Југославији, деведесетих година прошлог века, Маровић је „запао за око” након што је као председник Савеза социјалистичке омладине Црне Горе тражио вишестраначке изборе, након чега је уследила „грмљавина” тадашњег Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. У то време Ђукановић је био други омладински тим који није подржавао такве изборе, посебно не када је седница Председништва омладине одржана под ведрим небом на Скалинама, ушћу реке Рибнице у Морачу.

Лавину оптужби након тога изазвао је материјал који је Маровић као председник црногорске омладине штампао и дистрибуирао са новинама „Побједа”, а на његовој насловној страни писало је „Раскинимо са изборним преварама”. Полиција је тада запленила цео тираж, а Маровић и његови сарадници су добили полицијско-политичко вишемесечно „пеглање”.

Недуго затим, Маровић одлази за председника Извршног одбора општине Будва, где, након неколико месеци, долази до праве побуне политичара који су тамо имали некретнине, куће, викендице, станове... Наиме, он први пут доноси решења о наплати пореза без обзира на то  како се ко звао и коју функцију је обављао у Подгорици, Београду, Загребу...

Један од „порезника” је не само похитао да измири пореске обавезе већ му на томе и честитао – народни херој Светозар Вукмановић Темпо. Затим покреће чувене међународне културне манифестације „Град Театар” и „Трг песника”, које су и сада од посебног угледа и ван граница Црне Горе.

Почетком деведесетих година, када је новинарима дописницима Буду Симоновићу и Душку Јолићу црногорска власт одузела акредитиве за праћење рада Скупштине Црне Горе, Маровић као посланик устаје против такве одлуке и бива изопштен из политичког живота. Ни тада није нигде било његовог председника партије Ђукановића, који је у то време био члан Председништва црногорске омладине и Савеза социјалистичке омладине Југославије.

Критика тадашњег црногорског комунистичког режима и његових првих људи – Веселина Ђурановића, Видоја Жарковића, Вељка Милатовића, Марка Шпадијера и других – била је претходница Антибирократске револуције (АБР), где се као лидер тог таласа прво промовише Момир Булатовић, а коме ће месец дана касније у помоћ притећи Мило Ђукановић, као велика нада ондашње српске политике.

Било је то време када је Ђукановић као кадар из Црне Горе био на професионалном раду у Централном комитету Савеза комуниста Југославије и када су Булатовић, Ђукановић и Маровић веровали и подржавали политички концепт Слободана Милошевића.

Народ је великим протестима у јануару 1990. године послао у политичку пензију тадашње комунистичко руководство и младим лидерима, познатим као „џемпераши”, предао судбину Црне Горе у руке. Из данашње перспективе, народ није добио оно што је хтео.

Наиме, „џемперашки трио” је укинуо комунизам, комунистичку партију Црне Горе трансформисао у Демократску партију социјалиста, затим расписао вишестраначке изборе и од тада до данас, близу три деценије, они су властодршци, изузимајући Булатовића, који се са Ђукановићем и Маровићем разишао због различитог поимања политичких концепата бивше СРЈ, бизниса и још понеких „ситница”.

Тих деведесетих, ДПС је поручио народу да ће осетити „снагу државе”, да ће „живети боље” и да ће им све године „почињати јануаром”.

„Нове, младе и лепе лидере”, како су ову тројицу политичара називали медији ван Црне Горе, брзо је на својој кожи осетило десетине хиљада радника који су остали без посла, чије су фабрике гиганти – попут фабрике грађевинских машина „Радоје Дакић”, „Целулозе Беране”, Фабрике намештаја „Марко Радовић”, ШИК „Јаворак” Никшић, чувеног „Арсенала” у Тивту, који је Питер Манк претворио у марину, и десетине других – продате у бесцење. Тада су те, и сваке наредне године, црногорском народу почињале јануаром, из године у годину све сиромашнијем.

Историјске „заслуге” Маровића и Ђукановића јесу одвајање Црне Горе од Србије и недавни позив за чланство у НАТО-у, признање Косова за државу, увођење санкција Русији... Не без разлога Црна Гора се само још у Уставу тако зове, јер на свим другим местима пише „Монтенегро”. И то је заслуга Маровића и Ђукановића, који су протерали ћирилицу и српски језик. Формирани су нова азбука, црногорски језик, црногорски речник, црногорска црква...

За разлику од свог кума Момира Булатовића, који је остао лојалан Милошевићу, Маровић се 1997, када се ДПС поделио, определио за курс Мила Ђукановића.

До избора за првог човека државне заједнице Србије и Црне Горе 2003. године Маровић је три пута узастопно биран за председника Скупштине Црне Горе.

Када је Црна Гора обновила независност, у чему је Маровић био мозак тима као интелектуалац од посебног угледа, неко је почео да шапуће како је он неформално господар метрополе црногорског туризма и да се неки чланови његове породице и блиски људи око њега баве сумњивим пословима.

Пред недавна хапшења његових првих сарадника и појединих чланова, породице Маровић је јавно казао: „Као што су ухапсили мога брата, могу да ухапсе мене. Можда ће сачекати да ми умре још један стриц, па да онда ухапсе мене. Тако ће бити. Немам појма. Можда један део људи из ДПС-а мисли да није лоше да Светозар Маровић осети део притисака ове врсте, овог јавног оспоравања, ако смем тако рећи.” Обистинила се Маровићева слутња – ухапшен је управо на дан када му је мајци био четрдесетодневни помен.

У последње време није га било на неким седницама партијских органа, што је одмах наговестило да је Ђукановић низ воду пустио свог првог сарадника и идеолога партије Светозара Маровића. Да није тако, зар би био уклоњен са места потпредседника партије, члана Председништва и именован само за председника политичког савета ДПС-а?

Хоће ли Маровић изустити реч или ће се одлучити да и она са њим робује, брзо ће само казати.