Ko je i zašto „potopio” Marovića

Podgorica – „Spreman sam da odgovaram i budem kažnjen za sve što se dokaže da sam nezakonito činio”, rekao je predsednik Političkog saveta i decenijama glavni ideolog Demokratske partije socijalista (DPS) Svetozar Marović tokom prekjučerašnjeg jednoipočasovnog saslušanja u Specijalnom tužilaštvu. Njemu je nakon toga sudija za istrage Višeg suda Miroslav Bašović odredio pritvor do 30 dana.

Marovića je Specijalni državni tužilac Milivoje Katnić označio kao vođu kriminalne organizacije koja se tereti za niz korupcionaških afera, kojima je opština Budva oštećena za desetine miliona evra. Specijalno tužilaštvo obezbedilo je četiri svedoka saradnika, koji u slučaju „Budva” tvrde da je Marović direktno ili indirektno izdavao naloge i davao instrukcije za malverzacije, zbog čega se tereti za podstrekivanje na vršenje krivičnih dela, iako formalno nije donosio odluke i potpisivao spornu dokumentaciju.

Prema informacijama koje su procurile u javnosti, Marović tokom saslušanja u Specijalnom tužilaštvu nije pomenuo nijedno ime i negirao je svoju odgovornost u spornim procesima. On je, prema nezvaničnim informacijama, rekao da svedoci saradnici nisu govorili istinu i da su optužili njega i njegovu familiju kako bi sebe zaštitili.

Njegov advokat Zdravko Begović kazao je da je njegov branjenik negirao krivicu, te da dela koja mu se stavljaju na teret nije moguće dokazati. To naročito ako se ima u vidu da, kako je kazao, nije imao svojstvo službenog ili odgovornog lica i da nije obavljao bilo kakvu državničku ili drugu funkciju. Na pitanje da li je Marović odgovarao na optužbe koje su protiv njega ranije izneli svedoci saradnici u nekoliko budvanskih afera, Begović je ponovio da je njegov branilac negirao navode optužbe.

„Njegov stav je da nije izvršio krivično delo. Nije imao nikakvih službenih ovlašćenja da bude nadređen licima koja su navodno imala određena svojstva u ovom postupku”, saopštio je Marovićev advokat i predsednik Advokatske komore Begović.

Komentarišući hapšenje Marovića, direktor DPS-a Tarzan Milošević je izjavio: „Žao mi je što se Svetozaru Maroviću dogodilo privođenje, ali niko od članova i funkcionera DPS-a nije lišen odgovornosti pred zakonom. DPS stoji iza svih svojih ljudi dok se ne dokaže njihova krivica.”

On je dodao da njegova partija nikada nije komentarisala odluke državnih organa i  da to neće činiti ni ovoga puta.

„Imamo puno poverenje u nadležne institucije, ali i u prezumpciju nevinosti i pravo ljudi da se zaštite sve dok se ne dokaže da li su krivi ili ne”, kazao je Milošević. „Ako je neko na račun DPS-a dobio funkciju, to ne znači da mogu da rade nešto što nije u skladu sa zakonom i Ustavom. Na Maroviću je da dokaže da je pravu i da dokaže svoju nevinost.”

Funkcioner Demosa Gorana Danilović smatra da je „u ovom momentu neophodno da predsednik DPS-a Milo Đukanović podnese ostavku”.

„Više nego je znakovito ćutanje Mila Đukanovića. Je li normalno da predsednik DPS-a ćuti na hapšenje prijatelja? Meni to nije normalno”, ocenio je Danilović.

A ko je Svetozar Marović i da li je on samo to što se ovih dana o njemu govori i piše?

U onoj velikoj Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog veka, Marović je „zapao za oko” nakon što je kao predsednik Saveza socijalističke omladine Crne Gore tražio višestranačke izbore, nakon čega je usledila „grmljavina” tadašnjeg Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore. U to vreme Đukanović je bio drugi omladinski tim koji nije podržavao takve izbore, posebno ne kada je sednica Predsedništva omladine održana pod vedrim nebom na Skalinama, ušću reke Ribnice u Moraču.

Lavinu optužbi nakon toga izazvao je materijal koji je Marović kao predsednik crnogorske omladine štampao i distribuirao sa novinama „Pobjeda”, a na njegovoj naslovnoj strani pisalo je „Raskinimo sa izbornim prevarama”. Policija je tada zaplenila ceo tiraž, a Marović i njegovi saradnici su dobili policijsko-političko višemesečno „peglanje”.

Nedugo zatim, Marović odlazi za predsednika Izvršnog odbora opštine Budva, gde, nakon nekoliko meseci, dolazi do prave pobune političara koji su tamo imali nekretnine, kuće, vikendice, stanove... Naime, on prvi put donosi rešenja o naplati poreza bez obzira na to  kako se ko zvao i koju funkciju je obavljao u Podgorici, Beogradu, Zagrebu...

Jedan od „poreznika” je ne samo pohitao da izmiri poreske obaveze već mu na tome i čestitao – narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo. Zatim pokreće čuvene međunarodne kulturne manifestacije „Grad Teatar” i „Trg pesnika”, koje su i sada od posebnog ugleda i van granica Crne Gore.

Početkom devedesetih godina, kada je novinarima dopisnicima Budu Simonoviću i Dušku Joliću crnogorska vlast oduzela akreditive za praćenje rada Skupštine Crne Gore, Marović kao poslanik ustaje protiv takve odluke i biva izopšten iz političkog života. Ni tada nije nigde bilo njegovog predsednika partije Đukanovića, koji je u to vreme bio član Predsedništva crnogorske omladine i Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.

Kritika tadašnjeg crnogorskog komunističkog režima i njegovih prvih ljudi – Veselina Đuranovića, Vidoja Žarkovića, Veljka Milatovića, Marka Špadijera i drugih – bila je prethodnica Antibirokratske revolucije (ABR), gde se kao lider tog talasa prvo promoviše Momir Bulatović, a kome će mesec dana kasnije u pomoć priteći Milo Đukanović, kao velika nada ondašnje srpske politike.

Bilo je to vreme kada je Đukanović kao kadar iz Crne Gore bio na profesionalnom radu u Centralnom komitetu Saveza komunista Jugoslavije i kada su Bulatović, Đukanović i Marović verovali i podržavali politički koncept Slobodana Miloševića.

Narod je velikim protestima u januaru 1990. godine poslao u političku penziju tadašnje komunističko rukovodstvo i mladim liderima, poznatim kao „džemperaši”, predao sudbinu Crne Gore u ruke. Iz današnje perspektive, narod nije dobio ono što je hteo.

Naime, „džemperaški trio” je ukinuo komunizam, komunističku partiju Crne Gore transformisao u Demokratsku partiju socijalista, zatim raspisao višestranačke izbore i od tada do danas, blizu tri decenije, oni su vlastodršci, izuzimajući Bulatovića, koji se sa Đukanovićem i Marovićem razišao zbog različitog poimanja političkih koncepata bivše SRJ, biznisa i još ponekih „sitnica”.

Tih devedesetih, DPS je poručio narodu da će osetiti „snagu države”, da će „živeti bolje” i da će im sve godine „počinjati januarom”.

„Nove, mlade i lepe lidere”, kako su ovu trojicu političara nazivali mediji van Crne Gore, brzo je na svojoj koži osetilo desetine hiljada radnika koji su ostali bez posla, čije su fabrike giganti – poput fabrike građevinskih mašina „Radoje Dakić”, „Celuloze Berane”, Fabrike nameštaja „Marko Radović”, ŠIK „Javorak” Nikšić, čuvenog „Arsenala” u Tivtu, koji je Piter Mank pretvorio u marinu, i desetine drugih – prodate u bescenje. Tada su te, i svake naredne godine, crnogorskom narodu počinjale januarom, iz godine u godinu sve siromašnijem.

Istorijske „zasluge” Marovića i Đukanovića jesu odvajanje Crne Gore od Srbije i nedavni poziv za članstvo u NATO-u, priznanje Kosova za državu, uvođenje sankcija Rusiji... Ne bez razloga Crna Gora se samo još u Ustavu tako zove, jer na svim drugim mestima piše „Montenegro”. I to je zasluga Marovića i Đukanovića, koji su proterali ćirilicu i srpski jezik. Formirani su nova azbuka, crnogorski jezik, crnogorski rečnik, crnogorska crkva...

Za razliku od svog kuma Momira Bulatovića, koji je ostao lojalan Miloševiću, Marović se 1997, kada se DPS podelio, opredelio za kurs Mila Đukanovića.

Do izbora za prvog čoveka državne zajednice Srbije i Crne Gore 2003. godine Marović je tri puta uzastopno biran za predsednika Skupštine Crne Gore.

Kada je Crna Gora obnovila nezavisnost, u čemu je Marović bio mozak tima kao intelektualac od posebnog ugleda, neko je počeo da šapuće kako je on neformalno gospodar metropole crnogorskog turizma i da se neki članovi njegove porodice i bliski ljudi oko njega bave sumnjivim poslovima.

Pred nedavna hapšenja njegovih prvih saradnika i pojedinih članova, porodice Marović je javno kazao: „Kao što su uhapsili moga brata, mogu da uhapse mene. Možda će sačekati da mi umre još jedan stric, pa da onda uhapse mene. Tako će biti. Nemam pojma. Možda jedan deo ljudi iz DPS-a misli da nije loše da Svetozar Marović oseti deo pritisaka ove vrste, ovog javnog osporavanja, ako smem tako reći.” Obistinila se Marovićeva slutnja – uhapšen je upravo na dan kada mu je majci bio četrdesetodnevni pomen.

U poslednje vreme nije ga bilo na nekim sednicama partijskih organa, što je odmah nagovestilo da je Đukanović niz vodu pustio svog prvog saradnika i ideologa partije Svetozara Marovića. Da nije tako, zar bi bio uklonjen sa mesta potpredsednika partije, člana Predsedništva i imenovan samo za predsednika političkog saveta DPS-a?

Hoće li Marović izustiti reč ili će se odlučiti da i ona sa njim robuje, brzo će samo kazati.