Прича о заплењеном пасошу

Човек је уредно предао захтев за издавање визе конзуларном особљу једне стране амбасаде, са хрпом докумената и разних потврда. Околности су учиниле да то буде у – невреме.

Требало је у минули петак да подигне пасош уверен да ће са одавно планираним путовањем, и посетом кћерки која студира у иностранству, бити све уреду.

Пре петка испречио се, међутим, четвртак. Онај који је од Београда направио светски догађај. Мање, нажалост, по импресивном протестном скупу с којег је Србија, преко више стотина хиљада учесника, упутила снажну поруку немирења са правним насиљем које је над њом извршено одсецањем једног њеног дела и једностраним проглашењем независности Косова и Метохије. Више, и медијски и политички бучније, по дивљању разуларених младих насилника, паљевинама, пљачкама, хаосом у центру Београда.

У петак су врата неколико страних амбасада била замандаљена. Телефони замрли. На сајту су осванула шкрта обавештења да се, до даљег, неће примати захтеви за издавање виза.

Ни речи о томе шта да (у)чини човек с почетка ове приче. Како да дође до пасоша, који му је, иначе, опет стицајем околности, био преко потребан: требало је хитно да отпутује у земљу, једну од ретких, где наши људи немају проблема с визама и уласком. Њему је, каже гневно, особље амбасаде просто запленило пасош, иако на то ни по чему није имало право. Нити је (домаћи и надлежан) суд, нити је полиција.

Прича о „заплењеном пасошу” је истинита, и за нашег малерозног суграђанина веома важна. Она је, међутим, више од тога. Не само што није реч о усамљеном случају. Она је метафора за бахата пресецања, по кратком поступку, у којима се не мисли на последице и могуће алтернативе.

Може се разумети да је пред сценама дивљања и паљевина дипломатских представништава, која се не могу ничим правдати и прихватити, потез са затварањем капија конзуларних служби био изнуђен. Теже је, међутим, прихватити чињеницу да људи, које пред те капије доводи прека, почесто и неодложна потреба, буду претворени у таоце и жртве хулигана, без трунке сопствене кривице.

Није требало, вероватно много мудрости, па да се, уз само мало добре воље, пасоши врате њиховим власницима и без „пуштања у погон” читаве конзуларне службе. На пријавници, на пример.

Детаљ са „заплењеним пасошем” је, очигледно, драстичан израз трапаве и неселективне политике коју такозвана међународна заједница, посебно и конкретно Европска унија, показује и демонстрира према Србији. Политике која је често сасвим опречна својим, бар јавно саопштеним и прокламованим циљевима: да је њен интерес демократија у Србији и Србија у Европи.

Тешко је, наиме, прихватити да се дивљање на београдским улицама, управо у часу кад Србија ионако пролази кроз тешке дане и велика искушења, узме као разлог за отежавање њене ситуације, и посебно отежавање ситуације оној политичкој опцији коју Запад прихвата као (про)европску и демократску.

Уместо да се баш у том часу, макар из психолошко-политичких разлога, шире отворе европска врата, она се додатно и са треском затварају: стављањем на „лед” свих преговора са Бриселом, или, у бенигнијој реторици, „узимањем паузе” (Солана), дакле преговора о придруживању али и оних о такозваној белој шенгенској листи и звучно најављиваној либерализацији путовања у земље ЕУ, Србија заиста постаје талац хулигана. А за такве су свуда и само надлежни полиција и судови. Они се не користе да би се према једној ионако рањеној држави показале политичке мишице и истеривали високи принципи.

То су, у сваком случају, потези који могу да шире фронт евроскептика, каквих има у свим земљама европске фамилије и наврћу воду на овдашње противнике српског приближавања Европи, чији број је ионако у порасту.