Priča o zaplenjenom pasošu

Čovek je uredno predao zahtev za izdavanje vize konzularnom osoblju jedne strane ambasade, sa hrpom dokumenata i raznih potvrda. Okolnosti su učinile da to bude u – nevreme.

Trebalo je u minuli petak da podigne pasoš uveren da će sa odavno planiranim putovanjem, i posetom kćerki koja studira u inostranstvu, biti sve uredu.

Pre petka isprečio se, međutim, četvrtak. Onaj koji je od Beograda napravio svetski događaj. Manje, nažalost, po impresivnom protestnom skupu s kojeg je Srbija, preko više stotina hiljada učesnika, uputila snažnu poruku nemirenja sa pravnim nasiljem koje je nad njom izvršeno odsecanjem jednog njenog dela i jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije. Više, i medijski i politički bučnije, po divljanju razularenih mladih nasilnika, paljevinama, pljačkama, haosom u centru Beograda.

U petak su vrata nekoliko stranih ambasada bila zamandaljena. Telefoni zamrli. Na sajtu su osvanula škrta obaveštenja da se, do daljeg, neće primati zahtevi za izdavanje viza.

Ni reči o tome šta da (u)čini čovek s početka ove priče. Kako da dođe do pasoša, koji mu je, inače, opet sticajem okolnosti, bio preko potreban: trebalo je hitno da otputuje u zemlju, jednu od retkih, gde naši ljudi nemaju problema s vizama i ulaskom. Njemu je, kaže gnevno, osoblje ambasade prosto zaplenilo pasoš, iako na to ni po čemu nije imalo pravo. Niti je (domaći i nadležan) sud, niti je policija.

Priča o „zaplenjenom pasošu” je istinita, i za našeg maleroznog sugrađanina veoma važna. Ona je, međutim, više od toga. Ne samo što nije reč o usamljenom slučaju. Ona je metafora za bahata presecanja, po kratkom postupku, u kojima se ne misli na posledice i moguće alternative.

Može se razumeti da je pred scenama divljanja i paljevina diplomatskih predstavništava, koja se ne mogu ničim pravdati i prihvatiti, potez sa zatvaranjem kapija konzularnih službi bio iznuđen. Teže je, međutim, prihvatiti činjenicu da ljudi, koje pred te kapije dovodi preka, počesto i neodložna potreba, budu pretvoreni u taoce i žrtve huligana, bez trunke sopstvene krivice.

Nije trebalo, verovatno mnogo mudrosti, pa da se, uz samo malo dobre volje, pasoši vrate njihovim vlasnicima i bez „puštanja u pogon” čitave konzularne službe. Na prijavnici, na primer.

Detalj sa „zaplenjenim pasošem” je, očigledno, drastičan izraz trapave i neselektivne politike koju takozvana međunarodna zajednica, posebno i konkretno Evropska unija, pokazuje i demonstrira prema Srbiji. Politike koja je često sasvim oprečna svojim, bar javno saopštenim i proklamovanim ciljevima: da je njen interes demokratija u Srbiji i Srbija u Evropi.

Teško je, naime, prihvatiti da se divljanje na beogradskim ulicama, upravo u času kad Srbija ionako prolazi kroz teške dane i velika iskušenja, uzme kao razlog za otežavanje njene situacije, i posebno otežavanje situacije onoj političkoj opciji koju Zapad prihvata kao (pro)evropsku i demokratsku.

Umesto da se baš u tom času, makar iz psihološko-političkih razloga, šire otvore evropska vrata, ona se dodatno i sa treskom zatvaraju: stavljanjem na „led” svih pregovora sa Briselom, ili, u benignijoj retorici, „uzimanjem pauze” (Solana), dakle pregovora o pridruživanju ali i onih o takozvanoj beloj šengenskoj listi i zvučno najavljivanoj liberalizaciji putovanja u zemlje EU, Srbija zaista postaje talac huligana. A za takve su svuda i samo nadležni policija i sudovi. Oni se ne koriste da bi se prema jednoj ionako ranjenoj državi pokazale političke mišice i isterivali visoki principi.

To su, u svakom slučaju, potezi koji mogu da šire front evroskeptika, kakvih ima u svim zemljama evropske familije i navrću vodu na ovdašnje protivnike srpskog približavanja Evropi, čiji broj je ionako u porastu.