Ceh irskog „ne”

Irsko resko „ne” na referendumu o reformama unutar Evropske unije (Lisabonski ugovor) izazvalo je potres u evropskim prestonicama i gotovo ošamutilo političke lidere evropske familije.

Jedino što je u ovom trenutku jasno jeste da su protivnici onoga što taj ugovor donosi predstavljali ubedljivu većinu (53,4 odsto), a da je sve ostalo krajnje neizvesno: od toga kako će se izaći iz nove, duboke i dramatične krize, do toga ko će (najviše) platiti ceh irskog „ne”.

Ranije planirani samit lidera dvadesetsedmorice (Brisel, 19. i 20. jun) suočiće se iznova sa problemom rešavanja „kvadrature kruga”, pošto su procene o tome šta i kako dalje, sasvim isključive: jedni bi „glavom kroz zid”, da nastave kao da se ništa nije dogodilo, dok su drugi kategorični u stavu da od ovako zamišljenih reformi nema ništa i da treba krenuti radikalno i ispočetka.

Iako je suštinski problem (budućnost Evropske unije i njene stvarne nadležnosti) daleko iznad onog tehničkog (kakvom ekvilibristikom izaći iz ćorsokaka, a da i „vuk bude sit i sve ovce na broju”), ovaj poslednji najviše pritiska lidere evropske familije.

Oni su očigledno nespremni (i nesposobni) da se hrabro uhvate u koštac sa onim prvim i građanima nedvosmisleno saopšte šta zaista žele daljim procesom integracija: sjedinjene države Evrope ili (samo) još integrisaniju ekonomsku uniju, sa formalnim simbolima državnosti (predsednik, šef diplomatije) bez stvarne moći, legitimiteta i uticaja.

U „irskoj groznici” koja ih snažno trese, sva energija se u ovom času usmerava i iscrpljuje u traganju za sledećim odgovorima: da li nastaviti sa ratifikacijom (spornog) Lisabonskog ugovora u nacionalnim parlamentima koji to još nisu učinili (njih osam), može li se naći pravno rešenje koje bi, ako se u nekoj od ovih osam država ne ponovi irski slučaj, omogućilo potpisivanje ugovora, bez Iraca i dosad važećeg, i izričitog konsenzusa i jednoglasja, kako bi on stupio na snagu u (odavno) planiranom roku, 1. januara 2009, i pre izbora za Evropski parlament (takođe sledeće godine) ili je irsko „ne” stavilo definitivno tačku na ovaj projekat, kao što je to bio slučaj sa daleko ambicioznijim projektom koji mu je prethodio, posle francuskog i holandskog referendumskog „ne” 2005.

I dok jedni veruju da treba zaobići „kamen na putu” i overiti sporazum o reformama bez Iraca (nemački šef diplomatije Štajnmajer, luksemburški premijer Junker), drugi upozoravaju da je to pravno „vraški teško, a politički nemoguće” (potpredsednik Evropske komisije Ferhojgen), ima onih, poput poznatog „evroskeptika”, češkog predsednika Klausa, koji izričito kaže kako je dalja ratifikacija Lisabonskog ugovora nemoguća i da irsko „ne” predstavlja konačnu „pobedu slobode i razuma nad veštačkim projektima političkih elita i evropske birokratije”.

Suštinski problem i jeste u tome što u nesporno najvažnijem i najuspešnijem evropskom projektu nije rešen sve dublji jaz između, s jedne strane, političke elite i briselske birokratije, i, s druge strane, plebsa koji u tim nadnacionalnim institucijama vidi otuđene centre moći i arogancije.

Na to upućuje i irski paradoks: ogromna većina Iraca je proevropski opredeljena, ali je, i pored toga, takođe većinski, odbila projekat koji, po njihovom ubeđenju, i strahovima, ustoličava Evropu koju ne žele i koja je lisabonskim dokumentom projektovana na štetu malih naroda.

Umesto suočavanja sa suštinskim razlozima irskog „ne”, veliki i moćni su posegli za arogancijom: francuski šef diplomatije Kušner osuo je paljbu po „nezahvalnim Ircima”, koji su „najviše profitirali” od članstva u EU i briselske kase.

I, na kraju, ko će platiti ceh irskog referendumskog „ne”? Moglo bi se lako desiti: opet mi!

Predsednik Evropskog parlamenta, Hans Gert Petering traži da se odustane od daljeg procesa integracije i prijema novih članova u EU, uz jedan izuzetak: Nemac bi otvorio evropsku kapiju samo – Hrvatskoj.