Европска десница стрепи од шпанске левице

Шпанци нису навикли да виђају свог премијера у неконвенционалној одећи и позама, па су тим пре били изненађени када је дан-два пред изборе Маријано Рахој објавио на „Tвитеру” снимак на коме се види како тренира у теретани. На конзервативног председника владе претходно је у кампањи насрнуо неки огорчени младић, што је изазвало опште згражавање међу осталим кандидатима, а чак су и лидери држава Европске уније у Бриселу осудили насиље. Но, ако не физичким обрачунима, шпанска сцена обилује ових дана узаврелим дебатама, међусобним оптуживањима и ниским ударцима.

Може ли Шпанија да направи преокрет на недељним изборима и да у свој парламент уведе некe нове политичаре, који би потом својом енергијом подстакли политичке касте широм Европе да се са више жара посвете онима који су их изабрали. То је питање које је доста намучило лидере конвенционалних странака, које су се више од Сиризе и Алексиса Ципраса прибојавале шпанског Подемоса и његовог руководства састављеног од младих универзитетских професора.

Шпанија нема странку екстремне деснице, па да се страхује од њеног метеорског раста, али европски политичари ипак са стрепњом очекују изборе у недељу.

Европска политичка елита много више зазире од нове странке неетаблиране левице него од било којег ксенофобичног десног екстрема. То се јасно видело кад је покрет незадовољника који је окупирао шпанске улице и тргове 2011. прерастао у Подемос и када нова странка, само три четири месеца пошто је основана, освојила пет места у Европском парламенту. Подемос је одмах проглашен за „екстремну левицу”, иако њени чланови ни по понашању ни по ставовима не одскачу од обичног народа.

Медији у власништву великих корпорација и банкарских бизнисмена утркивали су се да је дискредитују, наглашавајући блиске везе руководства са Кубом и Венецуелом. У томе су делимично успели, па је Подемос са првог пао на четврто место по подршци, мада данас, непуне две године од оснивања, и са тих 17 до 20 одсто приврженика готово сигурно улази у шпански парламент са десетинама својих посланика. Таман довољно да заједно са другом новом странком десног центра Сијудаданос (Грађани) разбије двопартијску шему. Први пут после смрти диктатора Франсиска Франка пре четири деценије, сасвим је јасно да су две традиционалне политичке опције – конзервативна Народна странка и Социјалистичка партија – дефинитивно изгубиле монопол на Иберијском полуострву.

Анкете јавног мњења указују да ће се бирачи изјаснити за промене и да ће у парламент ући и две нове странке. Народна странка Маријана Рахоја добиће, према најновијим анкетама, између 25 и 30 одсто гласова, Социјалистичка странка између 20 и 25, док ће свака од нових странака добити више од 15 одсто гласова. Анкетари чак не искључују изненађења, па би бирачко тело могло и да се подели на четири мање-више једнаке кришке.

Промена је очигледна, а аналитичари су јединствени у ставу да је она изазвана незапамћеном политичком, економском и институционалном кризом, низом корупционашких скандала и огромним порастом неједнакости у земљи. На то се надовезао растући покрет за независност Каталоније. Ако је веровати интелектуалним круговима у овом богатом региону, они ће се отцепити милом или силом уколико на власт у Мадриду опет дође десница. Једино се Подемос до сада изјаснио да ће дозволити одржавање референдума у Каталонији, онако како је то Лондон омогућио Шкотској и да ће ти резултати бити обавезујући. Све остале странке за сада тврде да ће се строго држати устава и да ће задржати суверенитет над целом територијом.

Ко ће с ким да се удружи и како ће се на Иберијском полуострву створити чврста влада, то је предмет безбројних изјава и нагађања. Рахој би волео да се удружи са Сијудаданосима, али млади лидер нове странке Алберто Ривера не жели Рахоја за премијера, јер је основа његове партије обећање промена. Народњаци и Сијудаданоси искључују удруживање са Подемосом, јер не желе да подрже „губитнике”. Социјалисти би могли у коалицију са Подемосом, али је питање да ли би заједно успели да добију натполовичну већину. Велика коалиција између две старе партије је, како кажу, најмање вероватна, али је могућа.

Најгоре у овој неизвесној игри јесте то што је забрањено објављивање анкета читавих пет дана пред изборе. Оне се раде само за групице политичара у странкама, али грађани живе у незнању. То није фер, пише јуче у уводнику мадридски дневник „Мундо”. Никада до сада у Шпанији није постојала оволика неизвесност око тога ко ће бити следећи председник владе и никад се нису справљале толике математичке формуле са толико непознатих елемената, додаје овај лист. Грађанима је неопходно да знају која од тих формула има највише изгледа за реализацију, како би се одлучили у последњем часу за кога да гласају.

Без обзира на све то, лидер Подемоса Пабло Иглесијас на свом последњем јучерашњем митингу тврди да је његов долазак на место премијера могућ. Иглесијас је позвао суграђане да на недељним изборима допринесу прављењу историје. А како преносе поједини портали, ослањајући се на изворе блиске политичким елитама, нова левичарска странка добија на подршци у овим последњим тренуцима пред изборе. Ако је то тачно и ако социјалисти пристану да са Подемосом ступе у коалицију, онда ће се бар у Шпанији зауставити тренд влада десног центра, који је на Старом континенту у овом тренутку преовлађује.