Evropska desnica strepi od španske levice

Španci nisu navikli da viđaju svog premijera u nekonvencionalnoj odeći i pozama, pa su tim pre bili iznenađeni kada je dan-dva pred izbore Marijano Rahoj objavio na „Tviteru” snimak na kome se vidi kako trenira u teretani. Na konzervativnog predsednika vlade prethodno je u kampanji nasrnuo neki ogorčeni mladić, što je izazvalo opšte zgražavanje među ostalim kandidatima, a čak su i lideri država Evropske unije u Briselu osudili nasilje. No, ako ne fizičkim obračunima, španska scena obiluje ovih dana uzavrelim debatama, međusobnim optuživanjima i niskim udarcima.

Može li Španija da napravi preokret na nedeljnim izborima i da u svoj parlament uvede neke nove političare, koji bi potom svojom energijom podstakli političke kaste širom Evrope da se sa više žara posvete onima koji su ih izabrali. To je pitanje koje je dosta namučilo lidere konvencionalnih stranaka, koje su se više od Sirize i Aleksisa Ciprasa pribojavale španskog Podemosa i njegovog rukovodstva sastavljenog od mladih univerzitetskih profesora.

Španija nema stranku ekstremne desnice, pa da se strahuje od njenog meteorskog rasta, ali evropski političari ipak sa strepnjom očekuju izbore u nedelju.

Evropska politička elita mnogo više zazire od nove stranke neetablirane levice nego od bilo kojeg ksenofobičnog desnog ekstrema. To se jasno videlo kad je pokret nezadovoljnika koji je okupirao španske ulice i trgove 2011. prerastao u Podemos i kada nova stranka, samo tri četiri meseca pošto je osnovana, osvojila pet mesta u Evropskom parlamentu. Podemos je odmah proglašen za „ekstremnu levicu”, iako njeni članovi ni po ponašanju ni po stavovima ne odskaču od običnog naroda.

Mediji u vlasništvu velikih korporacija i bankarskih biznismena utrkivali su se da je diskredituju, naglašavajući bliske veze rukovodstva sa Kubom i Venecuelom. U tome su delimično uspeli, pa je Podemos sa prvog pao na četvrto mesto po podršci, mada danas, nepune dve godine od osnivanja, i sa tih 17 do 20 odsto privrženika gotovo sigurno ulazi u španski parlament sa desetinama svojih poslanika. Taman dovoljno da zajedno sa drugom novom strankom desnog centra Sijudadanos (Građani) razbije dvopartijsku šemu. Prvi put posle smrti diktatora Fransiska Franka pre četiri decenije, sasvim je jasno da su dve tradicionalne političke opcije – konzervativna Narodna stranka i Socijalistička partija – definitivno izgubile monopol na Iberijskom poluostrvu.

Ankete javnog mnjenja ukazuju da će se birači izjasniti za promene i da će u parlament ući i dve nove stranke. Narodna stranka Marijana Rahoja dobiće, prema najnovijim anketama, između 25 i 30 odsto glasova, Socijalistička stranka između 20 i 25, dok će svaka od novih stranaka dobiti više od 15 odsto glasova. Anketari čak ne isključuju iznenađenja, pa bi biračko telo moglo i da se podeli na četiri manje-više jednake kriške.

Promena je očigledna, a analitičari su jedinstveni u stavu da je ona izazvana nezapamćenom političkom, ekonomskom i institucionalnom krizom, nizom korupcionaških skandala i ogromnim porastom nejednakosti u zemlji. Na to se nadovezao rastući pokret za nezavisnost Katalonije. Ako je verovati intelektualnim krugovima u ovom bogatom regionu, oni će se otcepiti milom ili silom ukoliko na vlast u Madridu opet dođe desnica. Jedino se Podemos do sada izjasnio da će dozvoliti održavanje referenduma u Kataloniji, onako kako je to London omogućio Škotskoj i da će ti rezultati biti obavezujući. Sve ostale stranke za sada tvrde da će se strogo držati ustava i da će zadržati suverenitet nad celom teritorijom.

Ko će s kim da se udruži i kako će se na Iberijskom poluostrvu stvoriti čvrsta vlada, to je predmet bezbrojnih izjava i nagađanja. Rahoj bi voleo da se udruži sa Sijudadanosima, ali mladi lider nove stranke Alberto Rivera ne želi Rahoja za premijera, jer je osnova njegove partije obećanje promena. Narodnjaci i Sijudadanosi isključuju udruživanje sa Podemosom, jer ne žele da podrže „gubitnike”. Socijalisti bi mogli u koaliciju sa Podemosom, ali je pitanje da li bi zajedno uspeli da dobiju natpolovičnu većinu. Velika koalicija između dve stare partije je, kako kažu, najmanje verovatna, ali je moguća.

Najgore u ovoj neizvesnoj igri jeste to što je zabranjeno objavljivanje anketa čitavih pet dana pred izbore. One se rade samo za grupice političara u strankama, ali građani žive u neznanju. To nije fer, piše juče u uvodniku madridski dnevnik „Mundo”. Nikada do sada u Španiji nije postojala ovolika neizvesnost oko toga ko će biti sledeći predsednik vlade i nikad se nisu spravljale tolike matematičke formule sa toliko nepoznatih elemenata, dodaje ovaj list. Građanima je neophodno da znaju koja od tih formula ima najviše izgleda za realizaciju, kako bi se odlučili u poslednjem času za koga da glasaju.

Bez obzira na sve to, lider Podemosa Pablo Iglesijas na svom poslednjem jučerašnjem mitingu tvrdi da je njegov dolazak na mesto premijera moguć. Iglesijas je pozvao sugrađane da na nedeljnim izborima doprinesu pravljenju istorije. A kako prenose pojedini portali, oslanjajući se na izvore bliske političkim elitama, nova levičarska stranka dobija na podršci u ovim poslednjim trenucima pred izbore. Ako je to tačno i ako socijalisti pristanu da sa Podemosom stupe u koaliciju, onda će se bar u Španiji zaustaviti trend vlada desnog centra, koji je na Starom kontinentu u ovom trenutku preovlađuje.