Успостављање новог преседана

За мене је част и привилегија што смо моја фирма „Sutovic & Hartigan Solicitors” и ја успешно заступали „Политику”, међународно признат српски лист, главну уредницу Љиљану Смајловић и награђивану новинарку Аницу Телесковић у спору против изузетно богатог бизнисмена глобалне репутације Нандија Ахује.

Господина Ахују заступали су водећи адвокати за област клевете и злоупотребе личних података, који заступају славне личности и чланове краљевске куће, као и један правник који је био део чувене Левенсон истраге. Новац није био проблем и господин Ахуја је ангажовао најбоље што постоји у Енглеској и Велсу.

Помагали су ми Марија Георгијан, адвокатица из моје фирме, Ђуро Чепић и Милета Митровић из београдске адвокатске канцеларије „Чепић”, као и „Политикина” правница Наташа Севић.

Ово је први случај у којем се суд огласио откако су у јануару 2014. ступиле на снагу измене Закона о клевети. Овај случај успоставио је правни преседан за оцену да ли Енглеска и Велс имају надлежност кад је реч о тужби за клевету против страног лица у спору глобалних публикација и странки са глобалном репутацијом.

Пракса страних лица која имају врло мало везе са Уједињеним Краљевством да користе повољне законе о клевети у Енглеској и Велсу и да овде туже стране публикације дуго је проблем у овој земљи. Та пракса назива се клеветничким туризмом. Пре него што је закон промењен, претња британским прописима коришћена је на другим местима како би се ућуткало домаће критичко мишљење, извештавање и истраживање. Чак су Сједињене Америчке Државе промениле своје законе како би заштитиле своја издања и грађане. Тако је у Њујорку усвојен Закон о заштити од клеветничког туризма, усмерен пре свега против Енглеске и Велса, након што је један амерички аутор осуђен у Лондону на основу тужбе у којој је надлежност заснована на чињеници да су се 23 примерка књиге тог аутора продала у Енглеској. У Конгресу постоји иницијатива да британске пресуде за клевету не могу да се примењују у САД.

Ни после промене закона није било сасвим јасно на који ће се тачно начин одлучивати има ли надлежности Енглеске и Велса у случајевима богатих тужитеља глобалних репутација. У нашем случају судија је описао Нандија Ахују као члана мале елитне класе бизнисмена са глобалном репутацијом и посебним фокусом на Лондон и одлучио је да нема доброг разлога зашто се случај Нандија Ахује не би расправио у Србији уместо у Енглеској. То значи да је судија рестриктивно применио нови енглески закон, усредсређујући се на питање где је нанесена штета репутацији тужиоца и да ли постоји било који разлог да се верује да поштено суђење у Србији није могуће.

Таква интерпретација представља радикалну промену у корист тужених странаца. Овај случај сада је део правне историје Енглеске и у будућности ће послужити као важан преседан. Пружиће већу заштиту страним новинарима, уредницима и издавачима и умањиће опасност од изузетно скупих судских процеса у судовима Енглеске и Велса уместо код куће.

Господин Ахуја представио је суду бројне публикације како би поткрепио своју тврдњу да у Србији не би добио поштено суђење. Из пресуде произлази да ту своју тврдњу у Лондону није доказао.