Шпанска порука Европи

Због тога што је први пут од смрти диктатора Франка у Шпанији срушен двопартијски систем, избори се називају историјским. Та историја могла би скупо да кошта Шпанце јер су бирачи учинили да формирање владе постане готово немогућ посао. Формално, победник је конзервативна Народна странка са премијером Маријаном Рахојем на челу, која је освојила 123 места у парламенту, али чак и медији наклоњени влади десног центра и бизнис круговима (АБЦ, „Мундо”) оцењују да премијер нема разлога да слави, јер је његов резултат у свим реалним комбинаторикама сувише слаб за било какву реалну коалициону власт.

По оцени многих страних и домаћих аналитичара прави победник је Подемос, странка која је формирана пре непуне две године на таласу широког покрета незадовољника и која је упркос медијским застрашивањима као дебитант на општим изборима освојила 69 посланичких места, два одсто мање од традиционалне левице социјалиста, чији су резултати са 90 посланика најгори у историји двопартизма. Иако трећи по броју гласова, Подемос, којег погрешно етикетирају као екстремну левицу, први је у Каталонији и Баскији, два жаришта шпанског сепаратизма, где је успео да надмаши класичне тврде поборнике безусловног одвајања од Шпаније. Нова партија Сијудаданос (у преводу: грађани), која би могла да се нађе у коалицији са народњацима, јер идеолошки припада десном центру, добила је на изборима много мање места него што се очекивало, свега 40, што је, чак и ако би пристала на коалицију са Рахојем, недовољно за обезбеђивање већине у парламенту.

Народна странка је до сада имала већину (186 од 350 парламентарних места) и могла је да спроводи мере штедње, не обазирући много на масовне протесте због неједнакости, урушавања здравствених услуга, пада животног стандарда, осиромашеног школства, високе незапослености (21 одсто) и несигурних радних места са умањеним радничким правима. Оптужбе за корупцију неких од највиших званичника народњака доспевале су и до судова, али су се готово увек завршавале на благом кажњавању нижих функционера или су остале заглављене у претрпаном правосуђу. Због сличних корупционашких афера разорено је и ткиво социјалиста, па је и то био разлог за метеорски успех Подемоса, који је владајући двопартизам оценио као систем касти, уз стално наглашавање да између социјалиста и народњака нема битне разлике.

Први пут после четири деценије парламент је подељен на четири већа парчета и ниједна природна коалиција – десна (народњаци и Сијудаданос) или лева (социјалисти и Подемос) – нема у збиру 176 места, неопходних за већинску владу. Дакле, чак и кад би се нове странке одлучиле да прекрше своја предизборна обећања и ступе у непринципијелни савез са традиционалним партијама, на чијим недостацима су израсле, математика не дозвољава да се природни парови споје. Јер „сијудаданоси” су добили сувише мало да би помогли Рахоју, Подемос је већ озлоглашен као екстреман, а ни социјалисти нису срећни да, као некада славна партија из које су потекли Фелипе Гонсалес или Хосе Луис Сапатеро, сада спадне на Пабла Иглесијаса, лидера овог покрета, који по имиџу не личи на озбиљног политичара. Не носи ни ташну ни машну, већ фармерке и мајицу, а своју косу повезује у реп.

Без обзира на то што му је све јасно, Рахој је обећао да ће покушати да задржи власт, јер су Шпанији потребни „стабилност, сигурност, озбиљност и поверење”.

Краљ Фелипе треба после Божића и Нове године да предложи Рахоју да формира владу, па тек ако то буде немогуће, онда се палица предаје другом по реду, Педру Санчесу, младом лидеру социјалиста. Обе левичарске партије још јуче су се изјасниле да ће гласати против Рахоја, а без њихових гласова, њему се затварају врата власти.

Ако је судити по постизборним изјавама, искључена је и велика коалиција, она између деснице и левице, народњака и социјалиста, која би задовољила математичке критеријуме, али не и основна правила демократије.

У првим медијским коментарима Рахоју се саветује да буде добар политичар и да смисли тактику, а не стратегију, којом би заобишао ћорсокак и нове изборе. До њих ће доћи уколико се за два месеца од 13. јануара, за када је сазвана конститутивна скупштина, не формира влада.

Што се Пабла Иглесијаса тиче, он у овом тренутку не жели да изневери своје бираче: Подемос неће ни активно ни пасивно дозволити владу Народне странке, изричито је јуче нагласио. Његов успех је тим већи што је у Каталонији по броју гласова победио сепаратисте, док су премијерови народњаци пали на шесто место. Са таквим резултатом Рахој не би успео да задржи побуњену провинцију у оквиру Шпаније. Подемос је, с друге стране, обећао промену устава и допустио могућност референдума, што је досадашња власт најодлучније одбијала.

Да је Европа подељена у погледу мера штедње које су наметнуте из Брисела, а које је Мадрид дисциплиновано спроводио, види се и по реакцијама на изборе у Шпанији. Европски лидери су према својим партијским нахођењима упутили честитке различитим „победницима”. Алексис Ципрас је оценио да су мере штедње (које је увео Маријано Рахој) „доживеле политички пораз у Шпанији”. Српски премијер Александар Вучић честитао је Маријану Рахоју на „убедљивој победи”, коју је успео да оствари упркос тешким реформама, а лидер покрета у оснивању Левица Србије Борислав Стефановић честита Подемосу на освојеном трећем месту јер тај успех указује да је „буђење левице на европском тлу неминовно”.

Честитка Европске комисије стигла је на адресу Маријана Рахоја, од кога се тражи да уради „све што је могуће како би се формирала стабилна и јака влада”, док се Ангела Меркел до уласка овог текста улази у штампу није оглашавала. Из њеног кабинета је пак за мадридски „Паис” објашњено да Влада Немачке по правилу честита изабраном шефу владе, а не коментарише резултате избора. Демохришћани Ангеле Меркел и Народна партија Маријана Рахоја припадају Европској народној партији, а шпански премијер је, пре свега због оштрих мера штедње, храбрих и тешких реформа, истицан у Берлину за пример. Италијански премијер Матео Ренци коментарише ипак резултате избора у Шпанији, уз приговоре Бриселу, и каже да би Европа морала да схвати да нас „кратковида политика оштрих мера штедње не води никуда”.