Стечај се мења, али зараде управника не

Ретко која област је у последњих неколико година доживела толико промена као стечај. Закон о стечају који је донет 2009. године мењан је већ 2011. године, као 2012. и 2014. У октобру ове године, с образложењем да су неопходне промене стечајног система, када је наговештено укидање Агенције за приватизацију, саопштено је да ће Агенција за лиценцирање стечајних управника преузети од Агенције за приватизацију послове у вези са стечајем.

Још док се сушило мастило на овом законском решењу уследила је најава новог. У пролеће 2016. године требало би да почне с радом Стечајна агенција, а новина у њеном раду биће то што ће спроводити стечајне поступке и над предузећима у друштвеној својини, као и над оним у приватној која су сада у надлежности привредних судова. Најава формирања новог тела у чијој би надлежности били стечајеви можда и не чуди с обзиром на то да је одмах што је Агенција за лиценцирање стечајних управника добила послове Агенције за приватизацију у јавности изражена сумња да ће она, спрам својих капацитета, то моћи да ради. Јер њој остаје у наслеђе око 650 стечајева који су се водили у Агенцији за приватизацију, као и добар део будућих стечајева од око 500 друштвених предузећа која су још непродата, која нико неће и којима истиче законски рок за приватизацију.

У Агенцији за лиценцирање стечајних управника тренутно је запослено 120 људи, а незванично требало би да буду „појачани” и са двадесетак запослених Агенције за приватизацију. Иначе, Министарство привреде још званично не саопштава каква ће бити судбина 190 запослених у Агенцији за приватизацију, односно колико ће њих остати без посла. Уз отпремнину, подразумева се.

Стечај је код нас синоним за сахрану предузећа иако то не би требало да буде. За двадесет година код нас је мало предузећа изашло из стечаја попут „Футура плус”, која је после четири године успела да промени тај статус. Негативном имиџу стечаја допринели су и сами стечајни управници, односно заступници државног капитала у пропалим предузећима, јер за многе важи да су се на том послу обогатили, док су сви други, а то су радници и предузеће – пропали. Агенција за приватизацију није спорила да неки стечајни управници воде и неколико десетина поступака, док неки добију само по један случај, а неки са списка управника ниједан. Како се за све може наћи оправдање могло се чути да су баш ти стечајни управници врло ефикасни и да њихове канцеларије имају капацитет за тако нешто.

Колико се може зарадити на стечају постало је посебно интересантно када је на чело министарства привреде дошао Саша Радуловић који је пре тога, између осталог, радио и као стечајни управник. За њега је важило да се баш на том послу обогатио. У то време Балканска истраживачка мрежа – БИРН је дошла до података да је Радуловић као стечајни управник зарадио 20 милиона динара на име трошкова и награда током вођења стечајних поступака. Још 14 милиона динара требало је да му буде исплаћено по истом основу.

Радуловић је својевремено на свом блогу на Б92 написао да је био лош стечајни управник. Иако је, каже, био стечајни управник у 14 предузећа чија се имовина процењује на стотине милиона евра, објавио је да је зарађивао у просеку свега 700 евра месечно. Објаснио је да зарада стечајног управника зависи од успешности и трајања стечајног поступка.
– Повериоцима је у интересу да наплате што више од свог потраживања и проценат онога што у њихово име наплати управник иде канцеларији управника. На пример, уколико повериоцима за наплату остане преко милион евра, награда за управника је 28.100 евра, увећана за 0,5 одсто на износ преко милион евра. Како је износ награде фиксни, у интересу стечајних управника је да поступци трају што краће. Уколико поступак траје годину дана, за наплату од милион евра награда износи око 2.400 евра месечно бруто. Ако траје две године, 1.200 евра месечно бруто – објаснио је он. – Ја бих волео да сам зарадио стотине хиљада евра у стечајним процесима јер би то значило да сам и повериоцима наплатио десетине милиона евра. Али, нажалост, нисам – тврди Радуловић.