Шта сам све научио од Чеа Геваре

Његову биографију исписују идеје која су га опчињавале – исцртале су координате којима се кретао светом, због којих се латио оружја, кренуо у сусрет Фиделу Кастру и Че Гевари, друговао са Аљендеом и Нерудом, постао Митеранов саветник... Данас је истакнути интелектуалац који је прошао пут од револуционарног интернационализма до социјализма по француској мери!

После завршених студија филозофије, Режис Дебре (1940, Париз) објављује своја прва, и то ангажована дела „Револуција у револуцији“, „Че Геварина герила“... Следе филозофске књиге „Критика политичког разума“, „Живот и смрт слике“, „Путања Бога“ и друге. Посебно место заузимају наслови из области медиологије „Интелектуална моћ у Француској“, „Медиолошки манифест“, „Увод у медиологију“ који је објављен код нас у издању Клија. Акција, идеолошка лутања и богат теоријски рад скицирали су романескан портрет филозофа.

На питање – како се осећа човек који има два живота: живот филозофа и живот револуционара – које му постављам током његовог недавног кратког боравка у Београду, Режис Дебре са смешком одговара:

Два живота није много. Имам их више. Али почнимо од првог – тада ми је било важније да делам, те сам постао ангажовани револуционар. У другој половини живота сам се запитао: Шта је утицај? Како идеје могу да промене свет? Тако сам почео да се развијам у медиолога који изучава начин на који идеје постају силе.

Са двадесет година били сте, кажу, најбољи студент филозофије у класи Жака Дериде и Луја Алтисера. У ком тренутку живота сте се одлучили за револуционарни ангажман?

На то ме је подстакло читање Карла Маркса који  је рекао: „Свет не треба тумачити, већ мењати”. Био је то прелазак из теорије у праксу. Размишљао сам где можемо да променимо свет и из неправде да закорачимо у правду – у земљама Трећег света! У Европи је све било блокирано.

И тако сте одлучили да одете у Јужну Америку?

Куба је у то време доживљавана као мит, сан, легенда. Људи су желели да се нађу у друштву Фидела Кастра и Че Геваре. Тако сам се отиснуо у Хавану 1961. а затим у Јужну Америку, где сам се прикључио герилским групама.

Зашто сте учествовали у револуцији која није била ваша? Или сте је доживљавали као своју?

Требало ми је много времена да схватим да револуција није исто што и домовина. Иако гајимо осећања солидарности, свако од нас везан је за свој језик, место рођења и културу. Открио сам природу националног у иностранству. Себе увек упознајемо кроз друге људе.

Шта сте у Јужној Америци открили о себи?

Увидео сам да сам већи Француз и Европљанин него што сам мислио и да смо најкориснији међу „својима“. У супротном смо странци који се уплићу тамо где им није место. Такву драму проживео је и Че Гевара у Боливији. Без обзира на то што је био Јужноамериканац, Боливијци га нису сматрали својим.

Били сте саборац Че Геваре. То су сусрети који мењају живот...

Такви сусрети мењају живот филозофа, јер схватамо да не треба теорија да оцењује праксу, већ обратно. Уз Кастра и Че Гевару сам научио да је делање значајније од размишљања и да је практичан рад примаран – они су ми омогућили да се с неба спустим на земљу.

И да посегнете за пушком?

По потреби (смех)

Са Че Геваром сте се упутили у Боливију где вас хапсе и затварају. Провели сте четири године у јужноамеричком затвору.

То нису пријатне успомене, али нормално је да револуционар одлежи у затвору; тамо има прилику да чита, размишља и пише не бринући о рачунима за струју или набавци хране. Затвор је добра школа. Сумњичав сам према људима који нису робијали, помало су површни. (смех)

Да пређемо на живот посвећен теорији. У друштвене науке увели сте једну нову дисциплину – медиологију, која није социологија медија...

Медиологија је екологија културе, она изучава везе између технике и света културе и политике. Реч је о повезивању горње и доње сфере – обичних ствари, попут оловке, телефона или аута, и сложених облика организације. Рецимо, за медиолога, идеја о социјализму настала је из књиге – из штампаног материјала. Сви оснивачи социјалистичких и комунистичких партија били су издавачи или типографски радници. Социјализам је повезан са културом штампаних новина, књига... За мисао је то помало понижавајуће, али увек постоји материјална средина која нас одређује. Ми то не примећујемо јер не гледамо своје наочаре, већ кроз њих.

Дотакли смо се веома занимљиве теме – важности технике у медиологији. Тврдите да постоји интеракција између културе и технике, да техника условљава културу. То филозофи ретко признају...

Сањам о историји која је истовремено материјална и духовна. Многи филозофи, почев од Платона, говорили су да људи треба да се чувају материје – да је она доле, а дух горе. По мом мишљењу, нема душе без тела, као што нема духа без материје.

Тврдите да свака нова техника рађа нове вредности. На који начин је дигитална револуција довела до револуције на културном плану?

Прва револуција се огледа у убрзаном кружењу знакова и слика. Самим тим, и време се убрзава. Друга је нов систем ауторитета који више није заснован на политици, већ на економији. Проблем је у томе што умишљамо да је све дигитално преносиво. Заборављамо да постоје сировине. То је узело толико маха да мислимо да моћ и брзина рачунара могу решити све проблеме. А без воде и нафте, ваш рачунар је бескористан.

У сваком случају, дигитална револуција је једнако важна као и револуција штампе која је изнедрила протестантизам тако што је сваком хришћанину омогућила читање Библије. Од тог тренутка, хришћанима више није била неопходна црква и свештеник. Тако је настао протестантизам, по којем је свако у непосредној вези са Богом јер држи Библију у рукама. Тако су донекле искључили папу. Слично је и са дигитализацијом: компанија као што је Гугл више зна о Француској него француска држава. Развијају се нове технолошке, а самим тим и финансијске силе.

Какве су последице тих дешавања на свет културе? Како дигитална револуција утиче на друштвене односе?

На културном плану, дигитална револуција је произвела много боље информисане, али много мање образоване људе. Они располажу обиљем информација, али не знају да их повежу. Све смо бржи и површнији, а све мање укорењени у сопственој личности. Сваки технички напредак је противречан.

Изнели сте занимљива размишљања и о данашњим интелектуалцима. Кажете да треба да буду ефикасни и активни, чак и да имају моћ. Да ли су интелектуалац и моћ компатибилни појмови?

Интелектуалци теже томе да промене стање духа својих савременика. Да би то постигли, потребна су средства за комуникацију. Ако не говори на телевизији и не пише за новине, интелектуалац неће извршити никакав утицај. Зато, ако жели да утиче на јавност, он нема другог избора него да се рекламира. Драма данашњих интелектуалаца је у томе што, прихватајући нове методе вршења утицаја, постају ограничени. Примећујем да су интелектуалци, или они које називамо интелектуалцима, све глупљи.

Нисте више револуционар. Ипак, и даље желите да мењате свет?

Да. Желео бих да се Европа истакне као сила, а не као сателит, и да Француска остане верна свом позиву да узнемирава свет, уместо што се покорава правилима доминантних земаља. Волео бих да моја деца не проводе време пред компјутером, већ да читају књиге. Другим речима, хтео бих да спречим деградацију. Да бисмо остали цивилизовани, неопходна је дисциплина. Треба савладати примитивне нагоне, јачати самоконтролу и бити спреман на напор. Цивилизацију градите сваки дан.