Србија у савезу

Догађај који је, када је о Србији реч, обележио 2015. годину јесте отварање поглавља у преговорима са ЕУ. У овој години било је још много значајних догађаја, али чињеница да су грађани, који су изнели промене 2000, на овај чекали петнаест година чини га посебним. Но, упркос томе, утисак је да реакције јавности нису адекватно одразиле значај тог чина. То је посебно упадљиво ако се има у виду да је неупоредиво више енергије утрошено у тумачење разних дневнополитичких догађаја као што је, на пример, изјава уредника једног таблоида о државном удару.

Но, ако се изузме често низак ниво јавне дебате, односно њено спуштање на таблоидну раван, разлоге недовољне заинтересованости за овај епохални догађај треба тражити и у отвореним питањима која протеклих година прате процес придруживања Србије ЕУ.

Прва група питања односи се на одрицање од дела суверенитета и идентитета, што, према скептицима, подразумева приступање ЕУ. То, другим речима, значи да ће знатан број одлука бити доношен у Бриселу. То је тачно у мери у којој чланство у било којој организацији, од међународних спортских удружења па до УН, значи да се свака земља чланица мора повиновати одлукама које се доносе у тим организацијама. Дакле, ништа ново нити специфично за ЕУ. Проблем може представљати то што је број питања о којима се одлучује у Бриселу знатно шири. Фактички, свако од поглавља дефинише мноштво елемената у којима се Србија мора генерално повиновати правилима која важе у осталим земљама чланицама ЕУ. Но, зар није управо то смисао приступања ЕУ? Живот уређен по стандардима и правила која обезбеђују поштовање права појединаца управо су главни мотив оних који подржавају приступање ЕУ. Брига за идентитет је, с друге стране, излишна. Управо се Европска унија, као некада СФРЈ, брине о очувању културне баштине народа који у њој живе, подстичући различите програме и издвајајући средства у ту сврху. Но, ако се под губитком суверенитета подразумева, као што се широј јавности стално сугерише, забрана печења и продаје ракије по сопственом рецепту (од чега је, може бити, у Србији страдало више људи него у Француској од терористичких напада) и клање прасића без ветеринарске контроле, онда се те врсте идентитета и треба одрећи.

Друга група питања тиче се карактера и будућности ЕУ. С једне стране, истиче се демократски дефицит, а с друге стране неизвесност њеног опстанка. Проблем демократског дефицита заиста постоји и о њему расправљају најумније главе Европе. Но, кад се то питање постави у Србији, која тек треба да достигне постојећи ниво демократије у ЕУ, онда оно звучи у најмању руку цинично. Слично је и с питањем опстанка ЕУ. Брига хоће ли се ЕУ распасти присутна је у Србији дуже од деценије. Сада је подгрејана разједињеношћу око односа према избеглицама. Но, заборавља се да је ЕУ управо и настала због разједињености Европе после Другог светског рата. Судећи према томе, пре се може очекивати да ће после ове кризе ЕУ ојачати. А када је о избегличкој кризи реч, ниједна земља појединачно не би могла да се избори с њом, као што је, упркос проблемима, успело ЕУ.

Још више скептицизма подгревају питања: Да ли Србија треба да уђе у ЕУ ако је услов одрицање од Косова и мора ли Србија да прати спољну политику ЕУ према Русији. Србија се фактички одрекла Косова оног тренутка кад су га напустиле наша војска и полиција. Формално, Србија не мора никада признати Косово, а оно што се од ње очекује, независно од тога да ли стреми ка ЕУ или не, јесте да не опструира пријем Косова у међународне организације. Србија је тај услов испунила потписивањем Бриселског споразума. Дакле, прво питање је сада потпуно passé. Што се односа према Москви тиче, Србија ће, када постане чланица, морати да се прилагоди спољној политици ЕУ на исти начин на који Русија своје одлуке о, на пример, увозу аутомобила из Србије, прилагођава политици коју води Савет евроазијске комисије.

Најзад, као посебно бизаран „аргумент” евроскептика, истиче се да ЕУ у ствари не жели Србију у чланству. То би, да је тако, по природи ствари требало да брине заговорнике а не противнике евроинтеграција, па је нејасно шта је његова поента.

Насупрот томе, сваком ко види мало шире и даље, јасно је да у време глобализације ниједна земља не може да опстане, нити да решава проблеме без повезивања у шире политичко-економске целине. Чак и највеће међу њима, као што су САД или Русија, стварају регионалне савезе, покушавајући да лакше реше политичке, економске, еколошке и све друге проблеме. У свим тим земљама склапање савеза представља и види се као врхунско достигнуће политике и политичара који такву политику воде. Зашто је у Србији другачије, представља тему за неки нови текст

Професор Филозофског факултета у Београду