Прва нада за мир у Сирији

Башар ел Асад је напокон пристао на мировни процес за Сирију какав су усагласиле велике силе, укључујући и Русију. Пренебрегавајући услове до сада испостављане из Дамаска, који су потпуно извртали на главу „сатницу” мировног процеса око које су се договорили кључни играчи на Блиском истоку, сиријски министар спољних послова Валид ел Муалем је изјавио да је његова влада спремна да учествује у разговорима у Женеви под окриљем Уједињених нација крајем јануара.

„Надамо се да ће тај дијалог помоћи у успостављању владе националног јединства... Ова влада ће саставити уставни комитет који ће се побринути за нови устав и нови изборни закон како би парламентарни избори могли бити одржани за 18 месеци, отприлике”, казао је Муалем током посете Кини, понављајући основне одредбе договора великих сила, потврђене недавном резолуцијом УН.

То још не значи да је усклађено све што мора доћи на место како би се мировни процес заиста покренуо. На први сигнал да ће сиријска влада послати своје представнике у Женеву, Асадова саветница Бутаина Шабан је пре два дана, како је Ројтерс пренео њену изјаву телевизијској станици Мајадин из Бејрута, поново одбацила тело за које су се главне побуњеничке групе у Сирији, изузев Исламске државе (ИД) и осталих радикалних исламиста, договориле да га формирају као заједничку делегацију опозиције која ће преговарати с режимом о будућој влади националног јединства. Договор опозиције је пао у Ријаду, једном од највећих непријатеља Асада, па је и Шабанова још једном устврдила како је срамота што Запад подржава тело чији су темељи ударени у Саудијској Арабији, „с наводним циљем да створи демократију у Сирији помоћу државе у којој нема скупштине нити избора”.

Да Дамаск остаје скептичан према договору из Ријада, потврдио је и Муалем, напомињући да ће делегација његове владе бити спремна за Женеву чим буду примили списак оних који ће представљати опозицију. Око те листе би још трвења могло бити и међу сиријским побуњеницима. Ако је они и усагласе, па чак и ако је такву Асад напослетку прихвати, остаће проблем с онима који ће свакако бити ван списка, а представљају најорганизованије оружане формације и највеће сметње миру у Сирији: исламистичким групама. Од њих је само Ахрар ел Шам, након премишљања, током којег је – барем у Ријаду, пошто је Запад и даље подозрив према тој групи – очевидно закључено да она ипак спада у исламисте који би се могли приволети умеренијој политици, добио позив за састанак опозиције, али су га њени представници напустили незадовољни тиме што договор није потврдио исламски карактер будућег државног уређења Сирије.

Друга препрека мировном процесу је она око које се ни велике силе још нису споразумеле, већ ће о томе, изгледа, одлучивати у ходу: шта радити с Асадом, то јест у којем тренутку он мора сићи с власти. Устаници и даље инсистирају на томе да се он мора повући да би влада националног јединства, као предуслов за реформу устава и изборног закона, уопште била основана. Запад, који Асада држи најодговорнијим за избијање рата због суровости с којом је пре четири године гушио „арапско пролеће” у својој земљи, убијања цивила и посредне помоћи јачању ИД, променио је првобитно тврд став и прихватио да се сиријски председник уклони с функције накнадно, али свакако пре краја мировног процеса. И Русија поручује да судбина њеног штићеника Асада, за којег је и Владимир Путин признао да „није идеалан”, није од пресудне важности, али да о њој мора одлучити сиријски народ.

Да је за то неопходно питати Сиријце, не дозвољавајући странцима да се уплићу, још говори и Асад, мада опстаје захваљујући помоћи Ирана и Русије. Како он замишља изборе, показао је прошле године, када их је организовао упркос томе што је земља поцепана безбројним ратним линијама и што је половина становништва избегла из својих домова. Наравно, добио је више од 80 одсто гласова, што и сада користи као доказ свог легитимитета.

Ипак, у понечему је Асад узмакнуо. До последњих изјава његове саветнице и сиријског шефа дипломатије, став Дамаска је био да се у разговоре са опозицијом не може ући пре него што буду поражени терористи, у које Асад сврстава готово целокупну опозицију. Тиме се практично успротивио и Русији, која се са Западом сложила да су то паралелни колосеци ка миру. Можда се и предомислио зато што Москва све јасније ставља до знања да може замислити Сирију с неким другим на челу – или је на њега био усмерен и конкретнији притисак.