Prva nada za mir u Siriji

Bašar el Asad je napokon pristao na mirovni proces za Siriju kakav su usaglasile velike sile, uključujući i Rusiju. Prenebregavajući uslove do sada ispostavljane iz Damaska, koji su potpuno izvrtali na glavu „satnicu” mirovnog procesa oko koje su se dogovorili ključni igrači na Bliskom istoku, sirijski ministar spoljnih poslova Valid el Mualem je izjavio da je njegova vlada spremna da učestvuje u razgovorima u Ženevi pod okriljem Ujedinjenih nacija krajem januara.

„Nadamo se da će taj dijalog pomoći u uspostavljanju vlade nacionalnog jedinstva... Ova vlada će sastaviti ustavni komitet koji će se pobrinuti za novi ustav i novi izborni zakon kako bi parlamentarni izbori mogli biti održani za 18 meseci, otprilike”, kazao je Mualem tokom posete Kini, ponavljajući osnovne odredbe dogovora velikih sila, potvrđene nedavnom rezolucijom UN.

To još ne znači da je usklađeno sve što mora doći na mesto kako bi se mirovni proces zaista pokrenuo. Na prvi signal da će sirijska vlada poslati svoje predstavnike u Ženevu, Asadova savetnica Butaina Šaban je pre dva dana, kako je Rojters preneo njenu izjavu televizijskoj stanici Majadin iz Bejruta, ponovo odbacila telo za koje su se glavne pobunjeničke grupe u Siriji, izuzev Islamske države (ID) i ostalih radikalnih islamista, dogovorile da ga formiraju kao zajedničku delegaciju opozicije koja će pregovarati s režimom o budućoj vladi nacionalnog jedinstva. Dogovor opozicije je pao u Rijadu, jednom od najvećih neprijatelja Asada, pa je i Šabanova još jednom ustvrdila kako je sramota što Zapad podržava telo čiji su temelji udareni u Saudijskoj Arabiji, „s navodnim ciljem da stvori demokratiju u Siriji pomoću države u kojoj nema skupštine niti izbora”.

Da Damask ostaje skeptičan prema dogovoru iz Rijada, potvrdio je i Mualem, napominjući da će delegacija njegove vlade biti spremna za Ženevu čim budu primili spisak onih koji će predstavljati opoziciju. Oko te liste bi još trvenja moglo biti i među sirijskim pobunjenicima. Ako je oni i usaglase, pa čak i ako je takvu Asad naposletku prihvati, ostaće problem s onima koji će svakako biti van spiska, a predstavljaju najorganizovanije oružane formacije i najveće smetnje miru u Siriji: islamističkim grupama. Od njih je samo Ahrar el Šam, nakon premišljanja, tokom kojeg je – barem u Rijadu, pošto je Zapad i dalje podozriv prema toj grupi – očevidno zaključeno da ona ipak spada u islamiste koji bi se mogli privoleti umerenijoj politici, dobio poziv za sastanak opozicije, ali su ga njeni predstavnici napustili nezadovoljni time što dogovor nije potvrdio islamski karakter budućeg državnog uređenja Sirije.

Druga prepreka mirovnom procesu je ona oko koje se ni velike sile još nisu sporazumele, već će o tome, izgleda, odlučivati u hodu: šta raditi s Asadom, to jest u kojem trenutku on mora sići s vlasti. Ustanici i dalje insistiraju na tome da se on mora povući da bi vlada nacionalnog jedinstva, kao preduslov za reformu ustava i izbornog zakona, uopšte bila osnovana. Zapad, koji Asada drži najodgovornijim za izbijanje rata zbog surovosti s kojom je pre četiri godine gušio „arapsko proleće” u svojoj zemlji, ubijanja civila i posredne pomoći jačanju ID, promenio je prvobitno tvrd stav i prihvatio da se sirijski predsednik ukloni s funkcije naknadno, ali svakako pre kraja mirovnog procesa. I Rusija poručuje da sudbina njenog štićenika Asada, za kojeg je i Vladimir Putin priznao da „nije idealan”, nije od presudne važnosti, ali da o njoj mora odlučiti sirijski narod.

Da je za to neophodno pitati Sirijce, ne dozvoljavajući strancima da se upliću, još govori i Asad, mada opstaje zahvaljujući pomoći Irana i Rusije. Kako on zamišlja izbore, pokazao je prošle godine, kada ih je organizovao uprkos tome što je zemlja pocepana bezbrojnim ratnim linijama i što je polovina stanovništva izbegla iz svojih domova. Naravno, dobio je više od 80 odsto glasova, što i sada koristi kao dokaz svog legitimiteta.

Ipak, u ponečemu je Asad uzmaknuo. Do poslednjih izjava njegove savetnice i sirijskog šefa diplomatije, stav Damaska je bio da se u razgovore sa opozicijom ne može ući pre nego što budu poraženi teroristi, u koje Asad svrstava gotovo celokupnu opoziciju. Time se praktično usprotivio i Rusiji, koja se sa Zapadom složila da su to paralelni koloseci ka miru. Možda se i predomislio zato što Moskva sve jasnije stavlja do znanja da može zamisliti Siriju s nekim drugim na čelu – ili je na njega bio usmeren i konkretniji pritisak.