Лекције из 2015.

У тренуцима када се сумира година, опора је истина да је било можда и превише „важних” догађаја: ескалација нових и старих ратова, политички преокрети, економски ризици... Пробијена је психолошка граница у избегличкој кризи, а у Европу је ушло више од милион невољника у потрази за спасом од апокалипсе коју сами никако нису изазвали. Налик 11. септембру 2001, у колективну свест човечанства урезан је и 13. новембар 2015, као још један црни датум и опомена на данак који се у животима невиних све чешће исплаћује шачици изманипулисаних екстремиста. Ипак, ово није место на којем ћемо по хиљадити пут објашњавати да пијетет према жртвама напада на Париз или Њујорк никако не значи његов мањак за невино страдале на Блиском истоку или било где у свету. Последњи „Међународни преглед” у овој години ваља искористити за подсећање на неке догађаје који би могли да послуже као лекција за наступајућа времена.

НЕМАЧКО „НАЈН” ЗА ГРЧКО „ОXИ”: Годину 2015. будући хроничари ће потезати као пример за метеорски успех неког радикалног покрета, али и доказ о кратком даху оваквих политичких експеримената. За непуних 12 месеци колико је прошло од избора лидера Коалиције радикалне левице (Сиризе) Алексиса Ципраса за премијера Грчке до данас, тешко је препознати овај покрет и њеног првог човека. У наступу Ципраса и дружине, који данас наликује маниру бриселских бирократа, тешко је докучити ишта од некадашњих разбарушене левичарске естетике. Сага о Сиризи је, заправо, прича о идеалима правдољубивих грађана света чији сусрет са тврдим условима оних у чијим рукама је права моћ представља још једну сторију о суровом буђењу друштава у транзицији.

Када је Сириза у јануару дошла на власт, шушкање да је „левица опет у моди” брзо се са атинске Синтагме проширило до салона и хипстерских кругова широм света. Стигло је и на Балкан. Медији су извештавали о великим групама младих, образованих људи који су дошли у некадашњу колевку цивилизације да поздраве чудо које ће цели свет учинити бољим и праведнијим местом. Непуних девет месеци касније, атински хостели и хотели више немају такву клијентелу. Ципрас више није икона нове левице, а његова влада је прихватила готово све што јој је мрска „тројка” наметнула.

Свеједно би било погрешно посматрати овај процес као једносмерну, праву линију. Баш супротно, до тренутка када је Сириза и коначно ударила главом у зид који су подигли кредитори, били смо сведоци неколико, истина, инспиративних, али помало оперетских обрта. Ко се још не сећа референдума у којем су Грци на референдуму „тројки” поручили – не, ОXИ! Остало је историја: бунтовнички план се својим творцима обио о главу. „Тројка” је игнорисала гласање. Исто је учинио и Ципрас.

И чим је постало јасно да ће Грчка опет погнути главу пред захтевима кредитора, сручена је лавина незадовољства на „тројку” и на Ципраса који је оптужен за „издају” сопственог народа. Случај „Сириза” отворио је и питање стварног домета активизма чије је главно, и често једино, поље дејствовања интернет, односно друштвене мреже. Иако је на „Твитеру” према неким проценама хаштаг „Ово је државни удар”, као израз гнева због понижавајућег односа кредитора према Атини, видело око милијарду људи – изостао је било какав ефекат у реалном простору и времену. Овакав феномен се, са нескривеним цинизмом, назива слактивизам и покушава да дефинише појаву да се недостатак акције у стварном животу надомешћује активношћу на друштвеним мрежама.

ИНТЕРЕСИ, ИНТЕРЕСИ, ИНТЕРЕСИ: Сириза, због релативне живости коју и даље има у памћењу читалаца, можда и јесте најзгоднији пример колико је тешко „у дебело ухо забости нежну реч” и колико мање или више забашурени интереси формирају глобалну политику. Штавише, да правци и курсеви било које политике нису записани у камену и имуни на промене у зависности од тренутне климе показало се и у много озбиљнијим ситуацијама, када су на столу били неупоредиво већи улози. Само годину дана раније, док је беснео сукоб у Украјини, а Русија у међународној заједници била проказана као непожељан партнер, деловала је незамисливо слика која је пре неколико дана емитована из салона Кремља: Владимир Путин у срдачном сусрету са Џоном Керијем. Пребацивање тежишта са украјинског на сиријски фронт ублажило је затровану реторику у којој су паничари већ видели увертиру у трећи светски рат. Колико је кратак пут од архинепријатеља до исказивања јавног дивљења демонстрирао је ове недеље некадашњи грчки министар финансија Јанис Варуфакис засипајући комплиментима Ангелу Меркел, исту ону коју је не тако давно идентификовао као једног од главних генератора грчке патње…

А да нам и догодине не буде досадно побринуо се шпански Подемос, чија ће борба против корумпираних елита умногоме бити одређена констелацијом шире постављених интереса. Да ли ће Пабло Иглесијас бити вештији од Алексиса Ципраса или ће се остварити она Марксова – да се историја понавља као као фарса?