Lekcije iz 2015.

U trenucima kada se sumira godina, opora je istina da je bilo možda i previše „važnih” događaja: eskalacija novih i starih ratova, politički preokreti, ekonomski rizici... Probijena je psihološka granica u izbegličkoj krizi, a u Evropu je ušlo više od milion nevoljnika u potrazi za spasom od apokalipse koju sami nikako nisu izazvali. Nalik 11. septembru 2001, u kolektivnu svest čovečanstva urezan je i 13. novembar 2015, kao još jedan crni datum i opomena na danak koji se u životima nevinih sve češće isplaćuje šačici izmanipulisanih ekstremista. Ipak, ovo nije mesto na kojem ćemo po hiljaditi put objašnjavati da pijetet prema žrtvama napada na Pariz ili Njujork nikako ne znači njegov manjak za nevino stradale na Bliskom istoku ili bilo gde u svetu. Poslednji „Međunarodni pregled” u ovoj godini valja iskoristiti za podsećanje na neke događaje koji bi mogli da posluže kao lekcija za nastupajuća vremena.

NEMAČKO „NAJN” ZA GRČKO „OXI”: Godinu 2015. budući hroničari će potezati kao primer za meteorski uspeh nekog radikalnog pokreta, ali i dokaz o kratkom dahu ovakvih političkih eksperimenata. Za nepunih 12 meseci koliko je prošlo od izbora lidera Koalicije radikalne levice (Sirize) Aleksisa Ciprasa za premijera Grčke do danas, teško je prepoznati ovaj pokret i njenog prvog čoveka. U nastupu Ciprasa i družine, koji danas nalikuje maniru briselskih birokrata, teško je dokučiti išta od nekadašnjih razbarušene levičarske estetike. Saga o Sirizi je, zapravo, priča o idealima pravdoljubivih građana sveta čiji susret sa tvrdim uslovima onih u čijim rukama je prava moć predstavlja još jednu storiju o surovom buđenju društava u tranziciji.

Kada je Siriza u januaru došla na vlast, šuškanje da je „levica opet u modi” brzo se sa atinske Sintagme proširilo do salona i hipsterskih krugova širom sveta. Stiglo je i na Balkan. Mediji su izveštavali o velikim grupama mladih, obrazovanih ljudi koji su došli u nekadašnju kolevku civilizacije da pozdrave čudo koje će celi svet učiniti boljim i pravednijim mestom. Nepunih devet meseci kasnije, atinski hosteli i hoteli više nemaju takvu klijentelu. Cipras više nije ikona nove levice, a njegova vlada je prihvatila gotovo sve što joj je mrska „trojka” nametnula.

Svejedno bi bilo pogrešno posmatrati ovaj proces kao jednosmernu, pravu liniju. Baš suprotno, do trenutka kada je Siriza i konačno udarila glavom u zid koji su podigli kreditori, bili smo svedoci nekoliko, istina, inspirativnih, ali pomalo operetskih obrta. Ko se još ne seća referenduma u kojem su Grci na referendumu „trojki” poručili – ne, OXI! Ostalo je istorija: buntovnički plan se svojim tvorcima obio o glavu. „Trojka” je ignorisala glasanje. Isto je učinio i Cipras.

I čim je postalo jasno da će Grčka opet pognuti glavu pred zahtevima kreditora, sručena je lavina nezadovoljstva na „trojku” i na Ciprasa koji je optužen za „izdaju” sopstvenog naroda. Slučaj „Siriza” otvorio je i pitanje stvarnog dometa aktivizma čije je glavno, i često jedino, polje dejstvovanja internet, odnosno društvene mreže. Iako je na „Tviteru” prema nekim procenama haštag „Ovo je državni udar”, kao izraz gneva zbog ponižavajućeg odnosa kreditora prema Atini, videlo oko milijardu ljudi – izostao je bilo kakav efekat u realnom prostoru i vremenu. Ovakav fenomen se, sa neskrivenim cinizmom, naziva slaktivizam i pokušava da definiše pojavu da se nedostatak akcije u stvarnom životu nadomešćuje aktivnošću na društvenim mrežama.

INTERESI, INTERESI, INTERESI: Siriza, zbog relativne živosti koju i dalje ima u pamćenju čitalaca, možda i jeste najzgodniji primer koliko je teško „u debelo uho zabosti nežnu reč” i koliko manje ili više zabašureni interesi formiraju globalnu politiku. Štaviše, da pravci i kursevi bilo koje politike nisu zapisani u kamenu i imuni na promene u zavisnosti od trenutne klime pokazalo se i u mnogo ozbiljnijim situacijama, kada su na stolu bili neuporedivo veći ulozi. Samo godinu dana ranije, dok je besneo sukob u Ukrajini, a Rusija u međunarodnoj zajednici bila prokazana kao nepoželjan partner, delovala je nezamislivo slika koja je pre nekoliko dana emitovana iz salona Kremlja: Vladimir Putin u srdačnom susretu sa Džonom Kerijem. Prebacivanje težišta sa ukrajinskog na sirijski front ublažilo je zatrovanu retoriku u kojoj su paničari već videli uvertiru u treći svetski rat. Koliko je kratak put od arhineprijatelja do iskazivanja javnog divljenja demonstrirao je ove nedelje nekadašnji grčki ministar finansija Janis Varufakis zasipajući komplimentima Angelu Merkel, istu onu koju je ne tako davno identifikovao kao jednog od glavnih generatora grčke patnje…

A da nam i dogodine ne bude dosadno pobrinuo se španski Podemos, čija će borba protiv korumpiranih elita umnogome biti određena konstelacijom šire postavljenih interesa. Da li će Pablo Iglesijas biti veštiji od Aleksisa Ciprasa ili će se ostvariti ona Marksova – da se istorija ponavlja kao kao farsa?