Политичка истина уместо правосудне

У мају 1996. био сам експерт одбране на суђењу Душку Тадићу како бих помогао да се припреми унакрсно испитивање експерта оптужбе доктора Џејмса Гауа, а затим сам у октобру исте године био први сведок одбране. Пошто је то било прво суђење у Хашком трибуналу, сви су се тек навикавали на судницу и техничку опрему.

Изненадио сам се кад су почели да деле слушалице за превод. Ја сам их одбио, али тек тада сам открио да сам и дословце једина особа у судници која зна и енглески и српскохрватски. Још тада сам помислио како ће цео тај подухват бити прожет неразумевањем, И то на неколико различитих нивоа – не само на језичком, већ и кад је реч о елементарном познавању Југославије и њених народа и историје.

Тако је и било.

Што се самог суђења Тадићу тиче, тужилаштво је на располагању имало много више ресурса него одбрана, као што увек бива. Ипак, одбрана је била кредибилна, или је барем таква била док су је водили Михаил Владимироф и његов тим. Сам процес био је дубоко мањкав. Присетићете се да је Тадић био нико и ништа, једноставно босански Србин који се нашао надохват руке, а сумњичили су га да је био логорски чувар у време кад је Хашком суду био очајнички потребан неко кога би првог окривили. Био је сувише мали играч и након што се суд уходао, нико тако малог формата није више био оптужен у Хагу.

Али већ је тај први случај показао неке озбиљне мане процедуре у Трибуналу. Прва је била да су правила, на самом почетку, омогућавала да се идентитет сведока оптужбе крије од оптуженог.

То је тужилаштву давало прилику да на клупу за сведоке изводи лажове, онемогућавајући фер суђење, али је прави скандал био у томе што су то тражиле невладине организације. Борци за људска права захтевали су анонимност сведока тужилаштва у име заштите сведока, без обзира на могућност свакојаких злоупотреба тог правила. А у Тадићевом случају најозбиљнији сведок био је сведок који је тврдио да је лично видео Тадићеве наводне злочине. Тим одбране није имао право да покуша да утврди његов идентитет, али су они који су радили с Владимирофом ипак некако открили о коме је реч и суочили га с његовим лажима. У том тренутку спорни сведок је признао не само да је лагао, већ и да су га власти Босне и Херцеговине присилиле да лаже. Био је војник Војске Републике Српске ког је ухватила Армија БиХ, тако да су могли да га уцене. Кад је лаж откривена, тужилаштво у Хагу једноставно је „повукло” сведока и његово сведочење, док је амерички судија који је водио Претресно веће једноставно замолио владу Изетбеговића да истражи да ли је влада Изетбеговића тако нешто заиста учинила. Никакво чудо да је влада рекла да – није.

Да се нешто слично десило у било којем другом суду, организације људских права биле би огорчене и захтевале би да се случај одбаци. Али у овом случају, нису биле увређене и нипошто нису затражиле да се случај одмах оконча. А и како би могле да буду увређене, кад су саме тражиле да се усвоји то правило, а уз то су снажно подржавале Трибунал. Ни данас не могу да схватим да се организација која се зове Амнестија (Амнести интернешнал) подржава Тужилаштво.

Али та подршка не би смела да ме чуди. МКСЈ је од 1993. до 2008. потрошио милијарду и 600.000 долара, односно 9.700.000 долара по оптуженом, а процена је била да ће трошкови Трибунала до затварања порасти на 14 милиона долара по оптуженом. То је више него што је Светска банка уложила у обнављање инфраструктуре у БиХ. Буџет Трибунала за 40 оптужених у 17 случајева био је десет пута већи од буџета УНХЦР-а да се помогне 600.000 избеглица и расељених лица, односно четири пута већи од укупних инвестиција Светске банке у обнављање здравственог система БиХ од 1996. до 2008.

Сетите се да ниједан део буџета МКСЈ није отишао у прилог бившој Југославији или у њену корист. Готово све иде запосленима у Трибуналу, односно углавном Тужилаштву. Нико више не тврди озбиљно да је Хашки суд помогао „помирењу”, шта год та реч значила. Чак је и Карла дел Понте 2005. признала да су дела Трибунала била потпуно политизована и да се локално становништво „само занима за политичку истину, а не правну”. Нема никаквих доказа који би разумног посматрача навели на помисао да су суђења у Хагу било шта осим политизована.

Но, међународни трибунали заиста зарађују паре. Индустрија транзиционе правде у међународном праву добија на значају. Многе се добро плаћене каријере ту развијају, и то не само кад је реч о судијама већ и о професорима права и правним факултетима који их подржавају. О организацијама за људска права да и не говоримо.

Неко ће се сад позвати на Нирнберг, али Нирнбершки трибунал трајао је краће од пет година, затворен је 1949. године а случајеви против главних злочинаца окончани су 1946. године. Хашки трибунал одолева и, чини ми се, док већина људи мисли да су се ратови у Хрватској и Босни завршили пре 20 година, да је „међународна заједница” решена да их настави, односно да барем одржава у животу културу жртве и оптужбе за злочине које сви народи у бившој Југославији гаје у односу на друге.

Нисам једини који мисли да је МКСЈ био контрапродуктиван за односе народа региона. Знам и неке сведоке оптужбе који исто мисле.

Можда је потребно да признамо да постоје ситуације кад ништа неће натерати људе који су били у сукобу да се сложе око онога што се десило, а још мање око тога зашто се то десило. Најбољи је коментар Меше Селимовића у „Дервишу и смрти”: „Свака неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа која је њему учињена.”

Колико год новца да потроше активисти за људска права и правници једни на друге, неће успети да превазиђу осећање које је тако добро дочарао један од највећих југословенских писаца.