Politička istina umesto pravosudne

U maju 1996. bio sam ekspert odbrane na suđenju Dušku Tadiću kako bih pomogao da se pripremi unakrsno ispitivanje eksperta optužbe doktora Džejmsa Gaua, a zatim sam u oktobru iste godine bio prvi svedok odbrane. Pošto je to bilo prvo suđenje u Haškom tribunalu, svi su se tek navikavali na sudnicu i tehničku opremu.

Iznenadio sam se kad su počeli da dele slušalice za prevod. Ja sam ih odbio, ali tek tada sam otkrio da sam i doslovce jedina osoba u sudnici koja zna i engleski i srpskohrvatski. Još tada sam pomislio kako će ceo taj poduhvat biti prožet nerazumevanjem, I to na nekoliko različitih nivoa – ne samo na jezičkom, već i kad je reč o elementarnom poznavanju Jugoslavije i njenih naroda i istorije.

Tako je i bilo.

Što se samog suđenja Tadiću tiče, tužilaštvo je na raspolaganju imalo mnogo više resursa nego odbrana, kao što uvek biva. Ipak, odbrana je bila kredibilna, ili je barem takva bila dok su je vodili Mihail Vladimirof i njegov tim. Sam proces bio je duboko manjkav. Prisetićete se da je Tadić bio niko i ništa, jednostavno bosanski Srbin koji se našao nadohvat ruke, a sumnjičili su ga da je bio logorski čuvar u vreme kad je Haškom sudu bio očajnički potreban neko koga bi prvog okrivili. Bio je suviše mali igrač i nakon što se sud uhodao, niko tako malog formata nije više bio optužen u Hagu.

Ali već je taj prvi slučaj pokazao neke ozbiljne mane procedure u Tribunalu. Prva je bila da su pravila, na samom početku, omogućavala da se identitet svedoka optužbe krije od optuženog.

To je tužilaštvu davalo priliku da na klupu za svedoke izvodi lažove, onemogućavajući fer suđenje, ali je pravi skandal bio u tome što su to tražile nevladine organizacije. Borci za ljudska prava zahtevali su anonimnost svedoka tužilaštva u ime zaštite svedoka, bez obzira na mogućnost svakojakih zloupotreba tog pravila. A u Tadićevom slučaju najozbiljniji svedok bio je svedok koji je tvrdio da je lično video Tadićeve navodne zločine. Tim odbrane nije imao pravo da pokuša da utvrdi njegov identitet, ali su oni koji su radili s Vladimirofom ipak nekako otkrili o kome je reč i suočili ga s njegovim lažima. U tom trenutku sporni svedok je priznao ne samo da je lagao, već i da su ga vlasti Bosne i Hercegovine prisilile da laže. Bio je vojnik Vojske Republike Srpske kog je uhvatila Armija BiH, tako da su mogli da ga ucene. Kad je laž otkrivena, tužilaštvo u Hagu jednostavno je „povuklo” svedoka i njegovo svedočenje, dok je američki sudija koji je vodio Pretresno veće jednostavno zamolio vladu Izetbegovića da istraži da li je vlada Izetbegovića tako nešto zaista učinila. Nikakvo čudo da je vlada rekla da – nije.

Da se nešto slično desilo u bilo kojem drugom sudu, organizacije ljudskih prava bile bi ogorčene i zahtevale bi da se slučaj odbaci. Ali u ovom slučaju, nisu bile uvređene i nipošto nisu zatražile da se slučaj odmah okonča. A i kako bi mogle da budu uvređene, kad su same tražile da se usvoji to pravilo, a uz to su snažno podržavale Tribunal. Ni danas ne mogu da shvatim da se organizacija koja se zove Amnestija (Amnesti internešnal) podržava Tužilaštvo.

Ali ta podrška ne bi smela da me čudi. MKSJ je od 1993. do 2008. potrošio milijardu i 600.000 dolara, odnosno 9.700.000 dolara po optuženom, a procena je bila da će troškovi Tribunala do zatvaranja porasti na 14 miliona dolara po optuženom. To je više nego što je Svetska banka uložila u obnavljanje infrastrukture u BiH. Budžet Tribunala za 40 optuženih u 17 slučajeva bio je deset puta veći od budžeta UNHCR-a da se pomogne 600.000 izbeglica i raseljenih lica, odnosno četiri puta veći od ukupnih investicija Svetske banke u obnavljanje zdravstvenog sistema BiH od 1996. do 2008.

Setite se da nijedan deo budžeta MKSJ nije otišao u prilog bivšoj Jugoslaviji ili u njenu korist. Gotovo sve ide zaposlenima u Tribunalu, odnosno uglavnom Tužilaštvu. Niko više ne tvrdi ozbiljno da je Haški sud pomogao „pomirenju”, šta god ta reč značila. Čak je i Karla del Ponte 2005. priznala da su dela Tribunala bila potpuno politizovana i da se lokalno stanovništvo „samo zanima za političku istinu, a ne pravnu”. Nema nikakvih dokaza koji bi razumnog posmatrača naveli na pomisao da su suđenja u Hagu bilo šta osim politizovana.

No, međunarodni tribunali zaista zarađuju pare. Industrija tranzicione pravde u međunarodnom pravu dobija na značaju. Mnoge se dobro plaćene karijere tu razvijaju, i to ne samo kad je reč o sudijama već i o profesorima prava i pravnim fakultetima koji ih podržavaju. O organizacijama za ljudska prava da i ne govorimo.

Neko će se sad pozvati na Nirnberg, ali Nirnberški tribunal trajao je kraće od pet godina, zatvoren je 1949. godine a slučajevi protiv glavnih zločinaca okončani su 1946. godine. Haški tribunal odoleva i, čini mi se, dok većina ljudi misli da su se ratovi u Hrvatskoj i Bosni završili pre 20 godina, da je „međunarodna zajednica” rešena da ih nastavi, odnosno da barem održava u životu kulturu žrtve i optužbe za zločine koje svi narodi u bivšoj Jugoslaviji gaje u odnosu na druge.

Nisam jedini koji misli da je MKSJ bio kontraproduktivan za odnose naroda regiona. Znam i neke svedoke optužbe koji isto misle.

Možda je potrebno da priznamo da postoje situacije kad ništa neće naterati ljude koji su bili u sukobu da se slože oko onoga što se desilo, a još manje oko toga zašto se to desilo. Najbolji je komentar Meše Selimovića u „Dervišu i smrti”: „Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena.”

Koliko god novca da potroše aktivisti za ljudska prava i pravnici jedni na druge, neće uspeti da prevaziđu osećanje koje je tako dobro dočarao jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca.