Неке су жртве истовремено и џелати

Владимир Кецмановић (1972), аутор култних романа: „Топ је био врео“, „Сибир“ и „Каинов ожиљак“ (с Дејаном Стојиљковићем), објавио је нови роман „Осама“, у издању „Лагуне“. Кецмановићева проза преведена је на енглески, француски, немачки, украјински и румунски језик. Један је од најпопуларнијих писаца средње генерације.

И ваш нови роман говори о рату деведесетих на овим нашим просторима. Те се трауме није лако ослободити?

За разлику од „Топа“, који је смештен у само срце пакла, радња „Осаме“ се само мањим делом одвија у ратном времену. Али, истинa је, она тим ратом јесте одређена. Рат је моћна тема, а писање може да се тумачи и као покушај ослобађања од трауме, мада не волим та психологистичка тумачења.

Да ли је са ове временске дистанце јасније ко су биле жртве, а ко џелати?

Жртве су сви они који су непосредно или посредно страдали, сви који су живели на подручјима на којима су се ратови деведесетих водили, као и они који ће у наредним вековима живети на тим просторима, контаминираним осиромашеним уранијумом и мржњом. Као што се осиромашени уранијум, којим су засути Србија, а посебно Космет, Република Српска и бошњачко-хрватска федерација, неће зауставити на државним и ентитетским границама, него ће тровати, и већ трује, генерације Македонаца, Хрвата, Бугара... тако ни наслеђе мржње административним границама није омеђено. Елем, да поновим, жртве су сви балкански народи илити грађани, како се коме више свиђа, а неке од тих жртава су истовремено и џелати. И тих жртава-џелата – и то је, нажалост, неопходно напоменути – има међу припадницима свих балканских народа. Постоје, међутим, џелати који, барем за сада, нису и жртве. То су они који притискају дугмиће и повлаче конце и који од Балкана живе далеко, па им та даљина даје право да верују како су и од на Балкан посејаног осиромашеног уранијума и од балканске мржње, од Балканцима намењених судова, па чак и од саме правде вечно поштеђени.

Главни јунак, наратор, каже да је данас у Америци боље бити Рус, него муслиман. Да ли се то нешто озбиљно мења у спољној политици Америке?

Па, колико знам, нико, барем за сада, нема идеју, а надам се да таквих идеја неће бити ни у будућности – да из Сједињених Америчких Држава протерује Русе, док, што се тиче муслимана, нажалост, ствари стоје другачије. Али, нису муслимани, или, барем, нису за сада, главна мета америчке спољне политике. Главна мета америчке, спољне и сваке друге, политике јесте Кина, са којом не знају шта да раде, па, онда, пошто то не знају, чачкају где им се може. Русија је мета тек под Б. Муслимани се још увек третирају као колатерална штета. А политика која милијарду људи третира као колатералну штету, те људе, логично, тера да се изборе за статус главне мете.

И каже да је њему – балији, драже да буде с Влахом, него с Арапином, с којим „не мереш двије ријечи свезат“. Можда, ипак, није све изгубљено?

То је јужнословенски парадокс, заснован на етничкој и језичкој блискости и конфесионалном антагонизму комбинованом са нарцизмом малих разлика... Али, сувопарно звучи када се тако каже. Много је убедљивије, па самим тим и истини ближе, када се каже: „Ј.... брата с којим мораш на енглеском прићат“. Због тога се вреди бавити књижевношћу.

Један од јунака поистовећује се са Осамом бин Ладеном. Много је младића из нашег региона, муслиманске вере, отишло да се бори на страни тзв. Муслиманске републике. Како то објашњавате?

Делом онако како се то званично објашњава. Погрешно тумачење вере, манипулација и остала „политички коректна“ аргументација... С тим што се, најчешће, не поставља питање ко је, заправо, тај који манипулише... А пошто се то питање углавном не поставља, онда се углавном ћути о ономе што сам већ поменуо. Ако милијарду људи неко третира као колатералну штету, онда само будале могу да се чуде што неки од тих људи постану терористи. Ако, да би се докопали нафте, изазовете низ ратова и преврата под фирмом борбе против диктатура, онда само будале могу да се чуде што се, уместо са диктаторима, суочавате са гангстерима и фанатицима... Откуд балкански, а посебно јужнословенски муслимани у тој причи? Па и они су колатерална штета – не само као и остали муслимани, него као и остали Јужни и не само Јужни Словени, и као и остали Балканци. А за разлику од Словена и Балканаца хришћанске вере, они имају основа да се осете позваним да се против таквог статуса боре са својом браћом по вери... Није потребна нарочита мудрост да се каже како је такав избор лош, али није потребно ни претерано поштење да се призна како је очекиван.

Историја нам се понавља, по ко зна који пут. Да ли је могуће помирење и заједнички живот?

Нажалост, не постоје свеобухватна помирења. А заједнички живот има различите облике, о чему је, када је Босна у питању, најубедљивије писао управо Иво Андрић. И мржња је, баш као и љубав, модус заједничког живота.

Сведоци смо највеће избегличке кризе у новијој историји и свакодневне опасности од тероризма. Куда иде свет, може ли се то зауставити?

Мислим да се тренутно може зауставити ако и када то буде одговарало онима који кризе изазивају и „решавају“. Да ли може трајно – не знам. Али, што то не знам ја – и није нека трагедија. Застрашујуће је што то, сигуран сам, не знају ни они који верују да свет држе под контролом.

У роману се помиње Андрићева „Проклета авлија“. Један од јунака каже да су писци, поготову они најбољи, против муслимана?

Писци, као и остали уметници, будући људи који се мешају у творчев посао, никада нису били по вољи догматским верницима. Нису добро прошли ни у Библији, где се третирају као блиски фарисејима, још горе стоје код Платона који их третира као безвредне имитаторе богова... Невоља је, међутим, у томе што без уметничке имагинације не би били могући ни Платон, ни Библија, па ни Куран.

Један трагичан сукоб, на крају 20. века, описали сте на весео начин, с пуно хумора. Ви сте, ипак, оптимиста?

Хумор не мора да има везе са оптимизмом. Хумор може да буде начин да се песимизам лакше поднесе.