Муке с демократијом

Измиче 2015. година и неко би рекао да је немогуће да нам је демократија и даље проблематична. Међутим, изгледа да историја не хаје за године и историју као науку са периодима и тенденцијама. Можда је ход ка демократији био само епизода, секвенца у времену, пролазна мода, илузија о крају историје?

Нисам хтео да овим уводом читаоца трајно одвучем ка тешким темама, него само да поставим оквир за разговор о догађајима који су обележили 2015. Последњи је, на пример, био избор премијера у Хрватској. Изабран је (или ће за који дан бити изабран) неко ко није учествовао у изборној трци, а наводно, ни странке које га подржавају нису преговарале о његовом имену до пре недељу дана. Прилично је јасно из те приче да избор премијера на крају није имао неке директне везе са демократијом. Чак ни „реформе”, које су стално на уснама странака које су се договориле да до јуче непознатог кандидата за премијера подрже, нису добиле неки одређени облик у кампањи. За грађане, који би требало да владају у „владавини народа”, следећи период ће личити на кретање по мраку.

Као да су питања владавине постала толико опскурна и компликована да се не могу препустити „обичним” грађанима. Рекоше у некој емисији поводом избора у Хрватској: „Није битно да ли су владу саставили леви или десни, важно је да је на њеном челу стручњак.” Као да је политика нека наука, и то доста скромна, за коју је довољно да је неко добро савладао неке уџбенике. Из захтева да на челу владе буде стручњак, по мени, једино се види да о мишљењу „нестручних” грађана ту не би требало да се води много рачуна.

Да се вратимо из Хрватске у Србију: наша демократија је добро, хвала на питању. Додуше, имамо проблема са допуштањем да већина народа зна шта се дешава (кажем „народа” пошто та особина необавештености и чини разлику између народа и грађана). Има мало и застрашивања на новијим изборима, има и долазака на кућу по сигуран глас, хапшења су нам главни предизборни адут, али све остало је добро. Бринемо и о деци, па ће, по свој прилици, она од сада имати мање часова изборних предмета: посебно грађанског васпитања и веронауке. Министар Вербић каже да ови предмети некако „штрче у систему”. Обратите пажњу да је барем један од ова два предмета директно везан за демократију. У средњим школама ђаци уче како да траже информације од органа власти, но код нас до тих информација не долазе лако ни новинари, па би било можда добро да се и образовни систем томе прилагоди.

Овај други предмет – веронаука – већ се боље осећа у систему, а није тајна да у омиљеном добу цркве, средњем веку, није било демократије. Тада су владали краљеви, по божјем праву. Важење овог принципа продужило се дубоко у нови век. На пример, сви мушкарци су право гласа у Аустроугарској добили тек 1907. године, а жене у Швајцарској тек 1971. Ако не рачунамо њене античке корене, пуна демократија је код нас у Европи новија појава. Какве такве слободне изборе и ми имамо тек од скора, од 1990. године, а ако се сетимо протеста 1996/1997. године и 5. октобра 2000. као начина да се освоји изборна демократија, испада да је наша демократија веома млада. Огромна већина читалаца овог чланка није цео свој век провела у демократији.

И данас, на крају још једне године, добра је прилика да се запитамо како мислимо да проведемо нове године које су испред нас? Хоћемо ли да допуштамо самовољу власти како бисмо на тај начин јачали њен его, а и наш преко њеног? Хоћемо ли да се и даље држимо девизе: нека власт слободно иде друмом, док ми како-тако слободно идемо шумом? Као и у неким ранијим периодима, и данас је могуће да различити сегменти друштва, различите групе грађана, живе у потпуно различитим временима и системима.

Али, то није добро. Добро би било да повећамо проток информација које иду од једног до другог дела друштва. Да повећамо и транспарентност власти. Само тако ћемо точак историје, који као да се разлабавио и почео да „шета”, вратити у модерно лежиште у коме и треба да буде. За то ће нам бити потребно и воље и среће и снаге.

У то име, срећна 2016!

Уредник сајта „Двоглед”