Турска заобилази руско-ирански „зид”

Турска је под притиском, којем ју је након Багдада и Москве напослетку подвргнуо и Вашингтон, повукла неке од око 150 војника које је недавно, без одобрења ирачких власти, послала као заштиту својим људима у кампу надомак Мосула, где се припрема офанзива против Исламске државе. Али, није јасно да ли их је вратила кући или их само преместила северније, остављајући их и даље на ирачкој територији. Ако напослетку буде принуђена да и њих и оне који су још близу Мосула потпуно повуче, турске трупе ће у догледно време свеједно избити на још једну линију коју нису држале од краја Првог светског рата, распарчавања Османске империје и повлачења нових блискоисточних граница по проказаном Сајкс-Пикоовом споразуму између Велике Британије и Француске, у којем је из позадине учествовала и Русија.

Турска ће у Катару, потврдио је турски амбасадор у тој земљи, подићи војну базу за око три хиљаде војника. Ту ће бити распоређени пешадија, маринци, ваздухопловци и специјалци, чији ће задатак бити да се суоче са „заједничким непријатељима” две земље. Анкара ће из Катара, како је објављено, можда набављати и природни гас, чији главни снабдевач им је до сада била Русија, али је тај аранжман угрожен након што је Турска оборила руски авион, на задатку у Сирији, због упада у њен ваздушни простор.

Ако је веровати извештају иранске новинске агенције Фарс, турски војници су ушли и у провинцију Хасака на североистоку Сирије. Претходно нису прибавили одобрење власти те земље. Истина, такве наводе иранских медија о Турској, с обзиром на супротстављеност две државе око сиријског председника Башара ел Асада, ваљало би узимати са зрнцем соли. Али, већ се дешавало да власт турског председника Реџепа Тајипа Ердогана испрва негира војне операције у Сирији – конкретно, бомбардовање тамошњих Курда – па да касније призна како ипак повлачи такве потезе.

Историја се већ нагледала директних сукоба и стратешког надигравања Турске и Русије. У овом тренутку Москва и њој близак Техеран држе Анкару физички готово одсечену од Блиског истока: „зид” креће од Либана, где се мало шта важно досад дешавало без сиријског благослова, наставља се Сиријом и Ираном, затим следи Ирак, који је, без обзира на присуство америчке војске, под великим утицајем Техерана.

Утолико је Турској, која већ дуго показује амбиције да буде кључни играч на Блиском истоку, у ситуацији када је налетела на руску „рампу” у Сирији, важно да ли ће заиста морати да повуче своје трупе из Ирака, земље за коју и највиши амерички званичници однедавно признају да је неизвесно хоће ли опстати као целовит ентитет или ће се распасти на сунитски, шиитски и курдски део. И без тога, присуство њених војних јединица Анкари даје полугу за окретање ситуације на своју страну, поготово сада кад ирачка власт испољава све више тврдоглавости према заједничком савезнику Америци, па негодује чак и против доласка додатних војника под командом Пентагона.

С Русијом и Ираном је, пак, Ирак недавно успоставио и центар за размену података у борби против Исламске државе (ИД), након чега су му Американци поручили да бира чију војну помоћ жели јер им неће достављати своје поверљиве информације ако ће оне завршавати у рукама Москве и Техерана. Иран се не радује јавно због кварења односа између Багдада и Вашингтона, али отворено је тражио од Турске да повуче своје јединице из Ирака. Мада њихов однос иначе није превише затегнут, Иран и Турска нипошто нису савезници у регионалним играма моћи а њихове разлике цементира и верска димензија: шиитски режим у Техерану не може гледати благонаклоно на јединице сунитске Турске у Ираку. Русија, пак, сигурно не жели да се турска војска, друга најмоћнија у НАТО, помера било где ван својих граница.

У Сирији је Русија већ успела да блокира Турску бомбардовањем сиријских Туркмена, народа који је уз подршку Анкаре устао на Асадове снаге. Москва је и поставила противваздушни одбрамбени систем који је онемогућио турским авионима да прелећу Сирију. Уместо да, што је одавно тражила од Америке и других савезника, издејствује зону забрањеног лета над Сиријом која би приземљила Асадову авијацију и дала Ердогану ваздушну контролу над севером те земље, Турска се нашла у ситуацији да не сме више да шаље своје авионе преко јужне границе.

Још чвршћем „ограђивању” Турске може водити и руски флерт са сиријским Курдима. Има гласина и да им је Москва већ испоручила нешто оружја. Она се повезује и с турским Курдима, па је у посету руској престоници пре неколико дана дошао Селахатин Демирташ, вођа њихове странке, којег Ердоганов режим третира као непријатеља и покушао је да га оптужи и за сарадњу с терористима. Његов одлазак у Русију турске власти су искористиле да га опет жигошу као издајника и пре него што је Демирташ по повратку позвао на већу самоуправу Курда у Турској, спомињући и могућност да они формирају независну државу.

Ширење свог утицаја преко војних снага у иностранству Турска би делимично могла извести и ако би заживела такозвана исламска коалиција против тероризма, чије је формирање најавила Саудијска Арабија, тврдећи да уз себе има још 33 државе. Неке од њих су то већ демантовале, а једна од ретких земаља које су не само потврдиле своје учешће него и показале ентузијазам за ту замисао била је управо Турска. Али, Арапска лига, у којој је и већина чланица нове исламске антитерористичке коалиције, такође је позвала Анкару да повуче трупе из Ирака. А и Саудијска Арабија вероватно није одушевљена тиме што ће турске јединице приспети у Катар, пошто су неке несугласице између Ријада и те две земље више пригушене него потпуно решене.