Turska zaobilazi rusko-iranski „zid”

Turska je pod pritiskom, kojem ju je nakon Bagdada i Moskve naposletku podvrgnuo i Vašington, povukla neke od oko 150 vojnika koje je nedavno, bez odobrenja iračkih vlasti, poslala kao zaštitu svojim ljudima u kampu nadomak Mosula, gde se priprema ofanziva protiv Islamske države. Ali, nije jasno da li ih je vratila kući ili ih samo premestila severnije, ostavljajući ih i dalje na iračkoj teritoriji. Ako naposletku bude prinuđena da i njih i one koji su još blizu Mosula potpuno povuče, turske trupe će u dogledno vreme svejedno izbiti na još jednu liniju koju nisu držale od kraja Prvog svetskog rata, rasparčavanja Osmanske imperije i povlačenja novih bliskoistočnih granica po prokazanom Sajks-Pikoovom sporazumu između Velike Britanije i Francuske, u kojem je iz pozadine učestvovala i Rusija.

Turska će u Kataru, potvrdio je turski ambasador u toj zemlji, podići vojnu bazu za oko tri hiljade vojnika. Tu će biti raspoređeni pešadija, marinci, vazduhoplovci i specijalci, čiji će zadatak biti da se suoče sa „zajedničkim neprijateljima” dve zemlje. Ankara će iz Katara, kako je objavljeno, možda nabavljati i prirodni gas, čiji glavni snabdevač im je do sada bila Rusija, ali je taj aranžman ugrožen nakon što je Turska oborila ruski avion, na zadatku u Siriji, zbog upada u njen vazdušni prostor.

Ako je verovati izveštaju iranske novinske agencije Fars, turski vojnici su ušli i u provinciju Hasaka na severoistoku Sirije. Prethodno nisu pribavili odobrenje vlasti te zemlje. Istina, takve navode iranskih medija o Turskoj, s obzirom na suprotstavljenost dve države oko sirijskog predsednika Bašara el Asada, valjalo bi uzimati sa zrncem soli. Ali, već se dešavalo da vlast turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana isprva negira vojne operacije u Siriji – konkretno, bombardovanje tamošnjih Kurda – pa da kasnije prizna kako ipak povlači takve poteze.

Istorija se već nagledala direktnih sukoba i strateškog nadigravanja Turske i Rusije. U ovom trenutku Moskva i njoj blizak Teheran drže Ankaru fizički gotovo odsečenu od Bliskog istoka: „zid” kreće od Libana, gde se malo šta važno dosad dešavalo bez sirijskog blagoslova, nastavlja se Sirijom i Iranom, zatim sledi Irak, koji je, bez obzira na prisustvo američke vojske, pod velikim uticajem Teherana.

Utoliko je Turskoj, koja već dugo pokazuje ambicije da bude ključni igrač na Bliskom istoku, u situaciji kada je naletela na rusku „rampu” u Siriji, važno da li će zaista morati da povuče svoje trupe iz Iraka, zemlje za koju i najviši američki zvaničnici odnedavno priznaju da je neizvesno hoće li opstati kao celovit entitet ili će se raspasti na sunitski, šiitski i kurdski deo. I bez toga, prisustvo njenih vojnih jedinica Ankari daje polugu za okretanje situacije na svoju stranu, pogotovo sada kad iračka vlast ispoljava sve više tvrdoglavosti prema zajedničkom savezniku Americi, pa negoduje čak i protiv dolaska dodatnih vojnika pod komandom Pentagona.

S Rusijom i Iranom je, pak, Irak nedavno uspostavio i centar za razmenu podataka u borbi protiv Islamske države (ID), nakon čega su mu Amerikanci poručili da bira čiju vojnu pomoć želi jer im neće dostavljati svoje poverljive informacije ako će one završavati u rukama Moskve i Teherana. Iran se ne raduje javno zbog kvarenja odnosa između Bagdada i Vašingtona, ali otvoreno je tražio od Turske da povuče svoje jedinice iz Iraka. Mada njihov odnos inače nije previše zategnut, Iran i Turska nipošto nisu saveznici u regionalnim igrama moći a njihove razlike cementira i verska dimenzija: šiitski režim u Teheranu ne može gledati blagonaklono na jedinice sunitske Turske u Iraku. Rusija, pak, sigurno ne želi da se turska vojska, druga najmoćnija u NATO, pomera bilo gde van svojih granica.

U Siriji je Rusija već uspela da blokira Tursku bombardovanjem sirijskih Turkmena, naroda koji je uz podršku Ankare ustao na Asadove snage. Moskva je i postavila protivvazdušni odbrambeni sistem koji je onemogućio turskim avionima da preleću Siriju. Umesto da, što je odavno tražila od Amerike i drugih saveznika, izdejstvuje zonu zabranjenog leta nad Sirijom koja bi prizemljila Asadovu avijaciju i dala Erdoganu vazdušnu kontrolu nad severom te zemlje, Turska se našla u situaciji da ne sme više da šalje svoje avione preko južne granice.

Još čvršćem „ograđivanju” Turske može voditi i ruski flert sa sirijskim Kurdima. Ima glasina i da im je Moskva već isporučila nešto oružja. Ona se povezuje i s turskim Kurdima, pa je u posetu ruskoj prestonici pre nekoliko dana došao Selahatin Demirtaš, vođa njihove stranke, kojeg Erdoganov režim tretira kao neprijatelja i pokušao je da ga optuži i za saradnju s teroristima. Njegov odlazak u Rusiju turske vlasti su iskoristile da ga opet žigošu kao izdajnika i pre nego što je Demirtaš po povratku pozvao na veću samoupravu Kurda u Turskoj, spominjući i mogućnost da oni formiraju nezavisnu državu.

Širenje svog uticaja preko vojnih snaga u inostranstvu Turska bi delimično mogla izvesti i ako bi zaživela takozvana islamska koalicija protiv terorizma, čije je formiranje najavila Saudijska Arabija, tvrdeći da uz sebe ima još 33 države. Neke od njih su to već demantovale, a jedna od retkih zemalja koje su ne samo potvrdile svoje učešće nego i pokazale entuzijazam za tu zamisao bila je upravo Turska. Ali, Arapska liga, u kojoj je i većina članica nove islamske antiterorističke koalicije, takođe je pozvala Ankaru da povuče trupe iz Iraka. A i Saudijska Arabija verovatno nije oduševljena time što će turske jedinice prispeti u Katar, pošto su neke nesuglasice između Rijada i te dve zemlje više prigušene nego potpuno rešene.