Шетња кроз Париз и годину

Свет је знатно промењен у протеклој години, а у Паризу, граду у којем пишем овај текст, те промене се виде и на улици. Шетајући опажам безбедност, економију, идеолошки муљ, екологију и „Ратове звезда” као мали резиме претходне године.

У Паризу је наизглед све по старом: туристи су ту, лепо обучени млади пију кафу у кафеима, улице су пуне за божићне празнике, Парижани су предусретљиви, на радију интелектуалци нашироко дискутују о Курану, а свежи багети миришу из пекара. Међутим, на улазу у већу књижару или радњу, државну институцију, цркву или музеј морате да отворите торбу за инспекцију, откопчате капут и прођете кроз детектор. Зависно од локације, са стране може стајати војска или полиција. Пријатељ је приметио да се у групама увек налазе војници различитог етничког порекла и пола. Ако их је четири у групи, као у околини Лувра, међу њима биће заступљене боје коже као у „Бенетоновој” реклами, само у маскирним униформама. Као да мултикулуралност француских бораца има психолошку улогу. Из дана у дан се навикнете да је ванредна ситуација норма.

Претходна година је демонстрирала и порозност безбедносног система. Лета 2014. снимао сам кратку комедију о два агента НСА који пропусте да виде када интелектуалац којег су цели дан пратили преузме тајна документа о махинацијама корпорација. Количина информација и људи које бирократски апарат за надзор мора да прати огромна је, а подаци које запослени физички постижу да обраде своде све прикупљене информације на уско грло левка. Још једна илустрација да нико нема пуну контролу, ни Велики брат.

Глобална економија је само замаскирала кризу из 2008. Ако сте туриста, поред Сене нећете бити свесни степена социјалних разлика између центра и периферије. Центар Париза и центар Београда разликују се мање него центар Париза и периферија Париза. Свет је подељен на један велики центар за глобалне грађане и на једну непрегледну периферију у којој једни поред других живе радници и незапослени. Није ретко да француска омладина одлучује да оде у друге градове ЕУ у којима има више могућности, или чак за Квебек. Стагнација капитализма се види и из перспективе са врха, како запажају уредници часописа „н + 1”: западним економијама влада „фискална политика стезања каиша, ниских пореза за екстремно богате и растућих дугова”.

У центру „Помпиду” постављена је изложба немачког уметника Анселма Кифера који великим платнима, рељефним наносима сиве и окер, сламом, земљом, металом и кратким текстовима преиспитује корене нацистичке прошлости Немачке. Кифер у својим радовима приказује немачку митолошку, мрачну шуму која је доведена у оквире цивилизованог када постане немачка брвнара у коју се ипак лако ушуња змија, симбол зла. За истим столом такве брвнаре стварали су Јеврејин и Марксов пријатељ Хајнрих Хајне, као и мегаломан Вагнер. У таквој шуми се десила битка у којој су германска племена поразила Рим, што је два миленијума касније послужило за романтичарску егзалтацију пангерманског јединства. Та мрачна, блатњава слика интелектуалног мутљага Европе је исто толико европска као Делакроаова лепршава „Слобода на барикадама”. Сликар Влада Величковић је недавно у интервјуу за „Недељник” поменуо управо Кифера као ретко великог уметника на савременој сцени. Величковићево рано детињство је обележио Други светски рат, док је Кифер рођен 1945. Обојица стварају у Француској, а у њиховим радовима је, упркос економском буму након рата, присутна идеја да је рат увек иза угла и да је људско дно близу површине.

Киферови спржени земљани пејзажи се надовезују на самит о климатским променама који се догодио управо у Паризу. Организована је и изложба о различитим начинима на које градови могу да се прилагоде и постану енергетски одрживији. Гледајући шта се ради у местима у Тексасу, Холандији, Француској, Индонезији или Бутану, постало ми је још јасније у којој мери Србија арчи своје потенцијале у органској производњи хране и искоришћавању енергетских погодности. Но, ту се понашамо као и са једним другим великим потенцијалом који имамо – образована омладина. Србија није вођена стратегијом развоја већ од буџета до буџета, као дисконт пића у крају.

За разлику од Анселма Кифера, који окреће немачку митоманију наглавачке, „Ратови звезда” Лукасову плитку митологију уздижу на ниво глобалног културног феномена. Спектакл покоља на екранима, а Париз, Бејрут или Дамаск су кулисе, док су цивили жртве које се брзо заборављају као у филму. Као што запажа аутор у часопису „Њу инкуаери”, у филму је цела планета уништена са својим житељима, тј. почињен је стравичан геноцид, а редитељ прелази преко тога и бави се сапуницом између ликова Харисона Форда и његовог злог сина. То је пројекција лаке фантазије која уједињује глобално село потрошача у инфантилно-нарцисодином индивидуализму. O хероизму научићемо много више од кошаркашице Наташе Ковачевић.

У чувеној књижари „Шекспир и ко” наишао сам на „Филозофију ходања”, о томе како ходање може бити луталачко кроз природу, прецизна навика, освајање новог простора, ослобађајућа шетња, чин бунта и сл. Сетио сам се Бајагине песме у којој године корачају, док ми стојимо запитани да ли смо срећнији и паметнији. Желим нам да у наредној години чистог срца и подигнуте главе ходамо у друштву добрих људи. Здраво је, а можда се тако и договоримо шта нам је чинити.

Редитељ