Šetnja kroz Pariz i godinu

Svet je znatno promenjen u protekloj godini, a u Parizu, gradu u kojem pišem ovaj tekst, te promene se vide i na ulici. Šetajući opažam bezbednost, ekonomiju, ideološki mulj, ekologiju i „Ratove zvezda” kao mali rezime prethodne godine.

U Parizu je naizgled sve po starom: turisti su tu, lepo obučeni mladi piju kafu u kafeima, ulice su pune za božićne praznike, Parižani su predusretljivi, na radiju intelektualci naširoko diskutuju o Kuranu, a sveži bageti mirišu iz pekara. Međutim, na ulazu u veću knjižaru ili radnju, državnu instituciju, crkvu ili muzej morate da otvorite torbu za inspekciju, otkopčate kaput i prođete kroz detektor. Zavisno od lokacije, sa strane može stajati vojska ili policija. Prijatelj je primetio da se u grupama uvek nalaze vojnici različitog etničkog porekla i pola. Ako ih je četiri u grupi, kao u okolini Luvra, među njima biće zastupljene boje kože kao u „Benetonovoj” reklami, samo u maskirnim uniformama. Kao da multikuluralnost francuskih boraca ima psihološku ulogu. Iz dana u dan se naviknete da je vanredna situacija norma.

Prethodna godina je demonstrirala i poroznost bezbednosnog sistema. Leta 2014. snimao sam kratku komediju o dva agenta NSA koji propuste da vide kada intelektualac kojeg su celi dan pratili preuzme tajna dokumenta o mahinacijama korporacija. Količina informacija i ljudi koje birokratski aparat za nadzor mora da prati ogromna je, a podaci koje zaposleni fizički postižu da obrade svode sve prikupljene informacije na usko grlo levka. Još jedna ilustracija da niko nema punu kontrolu, ni Veliki brat.

Globalna ekonomija je samo zamaskirala krizu iz 2008. Ako ste turista, pored Sene nećete biti svesni stepena socijalnih razlika između centra i periferije. Centar Pariza i centar Beograda razlikuju se manje nego centar Pariza i periferija Pariza. Svet je podeljen na jedan veliki centar za globalne građane i na jednu nepreglednu periferiju u kojoj jedni pored drugih žive radnici i nezaposleni. Nije retko da francuska omladina odlučuje da ode u druge gradove EU u kojima ima više mogućnosti, ili čak za Kvebek. Stagnacija kapitalizma se vidi i iz perspektive sa vrha, kako zapažaju urednici časopisa „n + 1”: zapadnim ekonomijama vlada „fiskalna politika stezanja kaiša, niskih poreza za ekstremno bogate i rastućih dugova”.

U centru „Pompidu” postavljena je izložba nemačkog umetnika Anselma Kifera koji velikim platnima, reljefnim nanosima sive i oker, slamom, zemljom, metalom i kratkim tekstovima preispituje korene nacističke prošlosti Nemačke. Kifer u svojim radovima prikazuje nemačku mitološku, mračnu šumu koja je dovedena u okvire civilizovanog kada postane nemačka brvnara u koju se ipak lako ušunja zmija, simbol zla. Za istim stolom takve brvnare stvarali su Jevrejin i Marksov prijatelj Hajnrih Hajne, kao i megaloman Vagner. U takvoj šumi se desila bitka u kojoj su germanska plemena porazila Rim, što je dva milenijuma kasnije poslužilo za romantičarsku egzaltaciju pangermanskog jedinstva. Ta mračna, blatnjava slika intelektualnog mutljaga Evrope je isto toliko evropska kao Delakroaova lepršava „Sloboda na barikadama”. Slikar Vlada Veličković je nedavno u intervjuu za „Nedeljnik” pomenuo upravo Kifera kao retko velikog umetnika na savremenoj sceni. Veličkovićevo rano detinjstvo je obeležio Drugi svetski rat, dok je Kifer rođen 1945. Obojica stvaraju u Francuskoj, a u njihovim radovima je, uprkos ekonomskom bumu nakon rata, prisutna ideja da je rat uvek iza ugla i da je ljudsko dno blizu površine.

Kiferovi sprženi zemljani pejzaži se nadovezuju na samit o klimatskim promenama koji se dogodio upravo u Parizu. Organizovana je i izložba o različitim načinima na koje gradovi mogu da se prilagode i postanu energetski održiviji. Gledajući šta se radi u mestima u Teksasu, Holandiji, Francuskoj, Indoneziji ili Butanu, postalo mi je još jasnije u kojoj meri Srbija arči svoje potencijale u organskoj proizvodnji hrane i iskorišćavanju energetskih pogodnosti. No, tu se ponašamo kao i sa jednim drugim velikim potencijalom koji imamo – obrazovana omladina. Srbija nije vođena strategijom razvoja već od budžeta do budžeta, kao diskont pića u kraju.

Za razliku od Anselma Kifera, koji okreće nemačku mitomaniju naglavačke, „Ratovi zvezda” Lukasovu plitku mitologiju uzdižu na nivo globalnog kulturnog fenomena. Spektakl pokolja na ekranima, a Pariz, Bejrut ili Damask su kulise, dok su civili žrtve koje se brzo zaboravljaju kao u filmu. Kao što zapaža autor u časopisu „Nju inkuaeri”, u filmu je cela planeta uništena sa svojim žiteljima, tj. počinjen je stravičan genocid, a reditelj prelazi preko toga i bavi se sapunicom između likova Harisona Forda i njegovog zlog sina. To je projekcija lake fantazije koja ujedinjuje globalno selo potrošača u infantilno-narcisodinom individualizmu. O heroizmu naučićemo mnogo više od košarkašice Nataše Kovačević.

U čuvenoj knjižari „Šekspir i ko” naišao sam na „Filozofiju hodanja”, o tome kako hodanje može biti lutalačko kroz prirodu, precizna navika, osvajanje novog prostora, oslobađajuća šetnja, čin bunta i sl. Setio sam se Bajagine pesme u kojoj godine koračaju, dok mi stojimo zapitani da li smo srećniji i pametniji. Želim nam da u narednoj godini čistog srca i podignute glave hodamo u društvu dobrih ljudi. Zdravo je, a možda se tako i dogovorimo šta nam je činiti.

Reditelj