Мноштво Земаља у Млечном путу

Земља није усамљена у нашој галаксији, напротив надомак 60 одсто звезда налик Сунцу постоје услови за настанак стеновитих планета. Светова погодних за одржање живота знатно је више него што се претпостављало. Колико је ово сазнање важно?

Чувени „ловац на планете” Мајкл Мејер са Универзитета Аризона, привремено на плаћеном истраживању у Харвард-Смитсонијевом центру за астрофизику, користио је свемирски телескоп „Спицер” који снима у инфрацрвеном делу спектра да установи да ли су планетарне породице сличне нашој уобичајене или ретке у Млечном путу.

Најмање петина звезда налик нашој, а могуће и троструко више (60 посто), имају услове за обликовање стеновитих планета. Своје налазе је недавно објавио у „Писмима астрофизичког часописа”.

Астрономи су посматрали 309 удаљених звезда с масама приближним Сунчевој сврстаних у шест група, које су поређали према старости: од три до десет милиона, од 10 до 30, од 30 до 100, од 300 до једне милијарде и од једне до три милијарде година. Проучавали су промене гаса и прашине и упоредили их с подацима који су, како су замишљају, одражавали рано раздобље Сунчевог система. Сунце сија око четири милијарде и 600 милиона година.

„Спицер” је у стању да својим „инфрацрвеним очима” (детектори) уочи топлоту у космичкој прашини. Што је прашина ближа звезди, топлија је, и обратно. Врућа је требало да наговести трагове материјала који кружи на раздаљини упоредивој са Земљом и Јупитером од матичне звезде.

Открили су да најмлађе звезде – од 10 до 20 милиона година – окружују колутови прашине с температуром која указује да би на том растојању, вероватно, могле да настану планете. Прашине је све мање што су звезде старије, све док потпуно не ишчезне када достигну 300 милиона година, што говори да се већ нагомилала у виду планета.

Исти пут је, како се процењује, прошла Сунчева породица: теоријски прорачуни и метеорски остаци наговешћују да се Земља уобличила за 10 до 50 милиона година из судара маљих небеских тела. Својевремено су Скот Кенјон из Харвард-Смитсонијевог центра за астрофизику и Бен Бромли са Универзитета Јута осмислили образац настајања планета који је сагласан с налазима Мајкла Мејера. Предвиђа се да је врућа космичка прашина уочљива у току стварања стеновитих планета, када се у сударима мање слепљују у крупније „космичке стене”.

Није сасвим јасно око колико звезда се јављају планете, зато што има више од једног начина тумачења чињеница прикупљених „Спицером”. Топлота коју исијава врућа прашина унаоколо 20 одсто најмлађих може потрајати и у току старења – чак и када достигну 30 милиона година. Једино је исправно казати да је могуће да се, најмање, око једне од пет Сунцу сличних звезда, наглашава Мајкл Мајер, образују планете.

У најповољнијем случају велики и густи колутови космичке прашине испрва прођу кроз раздобље судара, потом се брзо обликују стеновите планете. Уколико је објашњење тачно, у дисковима с највећом масом најпре се породе планете, а код оних с најмањом то потраје десет до сто пута дуже.

Прави одговор је негде између: у најнеповољнијем исходу планате је стекло нешто мање од петине, а у најповољнијем више од три петине звезда.

Следећа пресудна провера доказивања да су планете сличне Земљи уобичајене око звезда налик Сунцу десиће се догодине када НАСА буде одаслала летелицу „Кеплер”. Ова космичка осматрачница опремљена је да уочи мајушно опадање сјаја када планета пролази испред своје звезде.

„Велики Магеланов телескоп” из новог поколења веома моћних астрономских справа постављених на тлу, који треба да буде склопљен 2016. у северном Чилеу, завириће у звезде нашег космичког суседства да би пребројао колико их је с планетама. Седам огледала од 8,4 метра биће поређано у облику шестоугаоника на једној планини.

Ако су земљолике планете честе, слику прве такве снимиће дотична скаламерија.