Одлазак краља адвокатуре

Бранио је у судницама од Марибора до Битоља. Дуже од 50 година активно се бавио адвокатуром, а његове спектакуларне одбране пуниле су новинске ступце и ушле у судске анале. Бранио је 700 оптужених за убиство и успео да ослободи кривице чак 51 брањеника.

Вељко Губерина је волео медије и медији су волели њега. Увек се трудио да остави траг о свом раду, па је поред маестралних адвокатских беседа написао и много књига. „Случај Точиловац”, убиство у возу број 116, „Фаркаждински случај”, убиство турског амбасадора у Београду и многи други, нашли су се у серијалу његових књига „Бранио сам” и „То сам рекао”.

„Историја југословенске адвокатуре” у три тома написана је захваљујући Губерини, такође и „Историја адвокатуре Србије”. Десет томова серијала „Сведок историје” су белешке из његовог дневника, који води од детињства. Тако је исписао историју свог времена, бележећи сусрете с људима и догађаје из наше земље, из света и из свог личног и професионалног живота.

Иако је архивирао све исечке из новина с његовим интервјуима и извештајима са суђења, чини се да је посебан значај придавао „Политици”. Волео је да најстарије и најугледније новине на Балкану пишу о њему, и то најчешће у време новогодишњих и божићних празника.

Адвокатска комора Србије саопштила је 1. јануара да је 31. децембра, у последњим сатима 2015. године, у 91. години преминуо адвокат Вељко Губерина, доајен српске адвокатуре.

Најпознатији адвокат бивше Југославије рођен је у Вргинмосту на Кордуну, у Хрватској, 9. септембра 1925. године, од оца Николе и мајке Миле. Школовао се у Карловцу, а затим у Јагодини, где је с породицом избегао 1941. године. Десет чланова мајчине породице побиле су усташе у глинској цркви.

Због „деловања против народа и државе”, јер су код њега пронађени леци у којима се описује оставка Милана Грола, Губерина као омладинац проводи две године у затвору. Рехабилитован је 2009. године.

Правни факултет завршава у Љубљани, јер за Београд „није био подобан”. Већ 1956. године отвара адвокатску канцеларију у Улици кнеза Милоша у Београду. Почетком шездесетих година штампа даје велики публицитет његовим енергичним и успешним одбранама. „Случај Точиловац” избацио је Губерину на насловне стране. Суднице су биле пуне као биоскопске дворане.

– Када је укинута пресуда Точиловцу, мислим да сам био један од најпопуларнијих људи у Југославији, као Чкаља или Мија Алексић, или Мића Орловић – рекао нам је Вељко Губерина прошле године, када је завршио десети том серијала „Сведок историје”.

Волео је да каже да је све постигао зато што је био амбициозан и упоран, а то је саветовао и младим адвокатима. Није живео само за своје време, него је радио и за историју. Оставио је огроман печат у историји правосуђа и адвокатуре. Још много пре данашњих реформатора, успео је да измени кривични поступак у корист окривљених, допринео је укидању вербалног деликта, борио се за укидање смртне казне. Синод Српске православне цркве одликовао га је 1997. године Орденом Светог Саве првог степена, а 2002. године председник Републике одликовао га је Орденом рада. Адвокатска комора Србије доделила му је 2012. године Златну плакету за животно дело, за допринос унапређењу адвокатуре и њеној афирмацији у јавности.

„Вељко Губерина, грађанин света, по осећању Србин, адвокатске вероисповести, адвокатски великодостојник у овој издвојеној, посебној, уникатној људској делатности, постао је краљ адвоката Србије по каријери. Све проблеме решавао је у истини, дакле у Христу, јер живећи међу проклетницима, отимачима, насилницима, злочинцима, лажоносцима, безаконицима, никога није мрзео и зато је живео у савезу са љубављу и са милошћу Господњом. Само такав живот представља излаз из времена, придруживање овог времена оном што се означава као вечност”, пише адвокат Илија Радуловић, такође један од доајена адвокатуре, некадашњи судија у Тузли, по коме је написан чувени роман „Судија” Вука Драшковића.