Да ли је бег у прошлост узалудан

Прошлост којој желимо да се вратимо, или прошлост која нас вечито прогони? Космичка дилема кроз коју је у неком животном тренутку пролазио свако од нас, и кроз коју ће морати да пролазе и они који нас буду наследили.

Животне тегобе, природно, намећу сећање на све лепо што смо проживели као деца. Aли та сећања, истовремено, призивају и оне духове које, узалуд се надајући да је то могуће, желимо да избришемо из сопствене прошлости. За многе, прави излаз из свега је у лутањима по непрегледним просторима музике или других облика уметничког доживљавања света око нас, у бекству у осаму, понекад приклањање алкохолу или неким другим опијатима. Па ипак, дух никада није спокојан, прошлост га нагриза и не испушта из својих канџи… Један од највећих руских писаца свих времена Фјодор Михајлович Достојевски све је то маестрално описао у својим делима.

„Осврт на прошлост, размишљање о страховима које сам тако дуго носио. Када неко хоће да те саслуша, разуме све бојазни кроз које си прошао. Гушен очевом амбицијом а уздајући  се у мајчин загрљај. Сустиже ме, пре или касније”, отвара дилему Мик Хакнел из групе „Симпли ред” (Simply Red).

Или, како је то објаснио један Хакнелов истомишљеник: „Песник је током детињства, очигледно, био под великим емотивним притиском доминантног оца. Мајка је у оваквој ситуацији била једино истинско уточиште, скровиште пуно љубави, противтежа страху. Па и у годинама које су означиле излазак из адолесценције, страхови утискивани годинама дубоко у дечију душу остају вечито да тињају. Проливање суза у таквим околностима само је узалудно трошење времена, на тај начин ништа не може да буде промењено. Истински излаз је у личној духовној чврстини, а једини пут до ње је – животно искуство…”

Можда је овај својеврстан „разговор са прошлошћу” разлог и зашто се „Симпли ред” не либе да у свој репертоар убацују и композиције које спадају у ону врсту „евергрина” која означава најпопуларније композиције настале у првој половини 20. века. Траг жала за прошлошћу у песми „Осврт на прошлост” (Holding Back The Years) уочљив је и у употреби појединих старих ирских израза, попут „патер” за оца и „матер” за мајку. Разлог за то свакако није пука потрага за римом, већ свесно изношење на површину најделикатнијих тренутака сопственог детињства.

Мик Хакнел је ову композицију написао као седамнаестогодишњак уз помоћ друга Нила Моса, у време док је живео у очевој кући, пошто их је његова мајка напустила када је имао три године. Прва изведба и снимак који је урађен за групу „Френтик елеваторс” нису привукли посебну пажњу публике. Али стварање бенда „Симпли ред” и поновно снимање „Осврта на прошлост” испоставили су се као погодак.

Депресији, а како другачије објаснити „ново читање сопствене прошлости”, постајемо све подложнији. На то нас тера непрестано убрзавање живота, тешкоће да се изборимо са технолошким новотаријама које су основа битисања неких нових генерација, промена система вредности, културних ауторитета… Ипак, како пева Хакнел: „Наставићу да се држим. Чврсто држим. То је све што сам желео да поручим. Све што сам имао да кажем…”

Осврт на прошлост

Осврт на прошлост

Размишљање о страховима

Које сам тако дуго носио

Када неко хоће да те саслуша

Разуме све бојазни

Кроз које си прошао

Гушен очевом амбицијом

Уздајући  се у мајчин загрљај

Сустиже ме, пре или касније

Повратак у прошлост

Прилика је да побегнем

Од свега што знам

Баш повратак у прошлост

Јер ништа ново није створено

Трошио сам толике сузе

Потрошио их, све које сам имао

Потрошио сам и све своје године

И никада се није указала прилика

Да ствари буду боље

Никада нису ни биле могуће

Наставићу да се држим…

Најчвршће што могу

Потрошио сам све своје сузе

Потрошио и толике године

А прилика да буде боље

Никада се није указала

Уосталом, никада за то

Није ни било прилике

Ипак, наставићу да се држим…

Чврсто држим

То је све што сам желео да поручим

Све што сам имао да кажем…