Da li je beg u prošlost uzaludan

Prošlost kojoj želimo da se vratimo, ili prošlost koja nas večito progoni? Kosmička dilema kroz koju je u nekom životnom trenutku prolazio svako od nas, i kroz koju će morati da prolaze i oni koji nas budu nasledili.

Životne tegobe, prirodno, nameću sećanje na sve lepo što smo proživeli kao deca. Ali ta sećanja, istovremeno, prizivaju i one duhove koje, uzalud se nadajući da je to moguće, želimo da izbrišemo iz sopstvene prošlosti. Za mnoge, pravi izlaz iz svega je u lutanjima po nepreglednim prostorima muzike ili drugih oblika umetničkog doživljavanja sveta oko nas, u bekstvu u osamu, ponekad priklanjanje alkoholu ili nekim drugim opijatima. Pa ipak, duh nikada nije spokojan, prošlost ga nagriza i ne ispušta iz svojih kandži… Jedan od najvećih ruskih pisaca svih vremena Fjodor Mihajlovič Dostojevski sve je to maestralno opisao u svojim delima.

„Osvrt na prošlost, razmišljanje o strahovima koje sam tako dugo nosio. Kada neko hoće da te sasluša, razume sve bojazni kroz koje si prošao. Gušen očevom ambicijom a uzdajući  se u majčin zagrljaj. Sustiže me, pre ili kasnije”, otvara dilemu Mik Haknel iz grupe „Simpli red” (Simply Red).

Ili, kako je to objasnio jedan Haknelov istomišljenik: „Pesnik je tokom detinjstva, očigledno, bio pod velikim emotivnim pritiskom dominantnog oca. Majka je u ovakvoj situaciji bila jedino istinsko utočište, skrovište puno ljubavi, protivteža strahu. Pa i u godinama koje su označile izlazak iz adolescencije, strahovi utiskivani godinama duboko u dečiju dušu ostaju večito da tinjaju. Prolivanje suza u takvim okolnostima samo je uzaludno trošenje vremena, na taj način ništa ne može da bude promenjeno. Istinski izlaz je u ličnoj duhovnoj čvrstini, a jedini put do nje je – životno iskustvo…”

Možda je ovaj svojevrstan „razgovor sa prošlošću” razlog i zašto se „Simpli red” ne libe da u svoj repertoar ubacuju i kompozicije koje spadaju u onu vrstu „evergrina” koja označava najpopularnije kompozicije nastale u prvoj polovini 20. veka. Trag žala za prošlošću u pesmi „Osvrt na prošlost” (Holding Back The Years) uočljiv je i u upotrebi pojedinih starih irskih izraza, poput „pater” za oca i „mater” za majku. Razlog za to svakako nije puka potraga za rimom, već svesno iznošenje na površinu najdelikatnijih trenutaka sopstvenog detinjstva.

Mik Haknel je ovu kompoziciju napisao kao sedamnaestogodišnjak uz pomoć druga Nila Mosa, u vreme dok je živeo u očevoj kući, pošto ih je njegova majka napustila kada je imao tri godine. Prva izvedba i snimak koji je urađen za grupu „Frentik elevators” nisu privukli posebnu pažnju publike. Ali stvaranje benda „Simpli red” i ponovno snimanje „Osvrta na prošlost” ispostavili su se kao pogodak.

Depresiji, a kako drugačije objasniti „novo čitanje sopstvene prošlosti”, postajemo sve podložniji. Na to nas tera neprestano ubrzavanje života, teškoće da se izborimo sa tehnološkim novotarijama koje su osnova bitisanja nekih novih generacija, promena sistema vrednosti, kulturnih autoriteta… Ipak, kako peva Haknel: „Nastaviću da se držim. Čvrsto držim. To je sve što sam želeo da poručim. Sve što sam imao da kažem…”

Osvrt na prošlost

Osvrt na prošlost

Razmišljanje o strahovima

Koje sam tako dugo nosio

Kada neko hoće da te sasluša

Razume sve bojazni

Kroz koje si prošao

Gušen očevom ambicijom

Uzdajući  se u majčin zagrljaj

Sustiže me, pre ili kasnije

Povratak u prošlost

Prilika je da pobegnem

Od svega što znam

Baš povratak u prošlost

Jer ništa novo nije stvoreno

Trošio sam tolike suze

Potrošio ih, sve koje sam imao

Potrošio sam i sve svoje godine

I nikada se nije ukazala prilika

Da stvari budu bolje

Nikada nisu ni bile moguće

Nastaviću da se držim…

Najčvršće što mogu

Potrošio sam sve svoje suze

Potrošio i tolike godine

A prilika da bude bolje

Nikada se nije ukazala

Uostalom, nikada za to

Nije ni bilo prilike

Ipak, nastaviću da se držim…

Čvrsto držim

To je sve što sam želeo da poručim

Sve što sam imao da kažem…