Крај романа у Патагонији

Од нашег специјалног извештача

Патагонија, пространа terra incognita, опкољена океанима, Тихим и Атлантским, са прирепком у виду Огњене земље и даље је, можда и више него икада, сан одиста будних.

Утолико у Патагонију одлазе и Тед Тарнер и Мадона, као што је и Леди Ди тамо одлазила, просто да се напоје мудрошћу и суровом лепотом преосталог комадића неокрњене природе. Одлазе и многи други припадници тзв. светског џет-сета, вољни да се повинују неумољивим правилима: коса се пере само од осам до девет увече у посебној приколици, до које се стиже по антарктичком ветру. Јер, не само да је добра стара вода највеће благо упркос најновијим достигнућима, него кад би се она, запрљана након некаквих „Хајата“ или „Хилтона“, излила у Патагонско море, у њега више не би долазили ни китови, због чијег потресног парења пробрани ликови, као на најдрагоценију ексклузиву, редовно долазе тамо. Тамо где се већ по трајном опредељењу налазе и нечија деца која су коначно и родитеље у суштинском превазишла. Док су се родитељи целим својим животним путем питали о другој страни иза свих књига, та нека деца су једноставно отишла тамо.

 Упркос велелепним глечерима, баснословним језерима, монденским скијалиштима и неукротивим Андима, Патагонија је својим претежним делом једнолична, огољена, ненастањена. Можда и зато, тамо ће свако сваком да изађе у сусрет: возач ће да скрене још петстотинак километара са свог пута по беспућу, како би другом возачу у невољи дотурио или још један точак, или кантицу бензина. Узгред, Патагонија је, рецимо као и Сибир, једно огромно налазиште нафте. Али се због следственог загађења и од тога одустало тамо.

Како год било, нема тог радозналог духа који није, управо у том смислу, нешто и записао о Патагонији. Од Дарвина, који је као научник о Патагонији додатно издашно писао, до Бруса Четвина, нашег доскорашњег савременика, који у свом путопису из Патагоније прича о томе како је одрастао у време хладног рата и како је код баке у Енглеској размишљао где ће се склонити кад се рат угреје и атомска бомба изнова проради, а да ипак не буде Европа, која је и без таквих бомби брдо лешева, често чак и из чиста мира. Из археологије сећања, Четвин је у забитима Патагоније ишао трагом Буча Касидија који се тамо склонио од руке закона Дивљег запада.

О Патагонији је своју књигу написао и аргентински писац Мемпо Ђардинели (међу нама донекле познат захваљујући преводима нашег Бранка Анђића из Буенос Ајреса). Ђардинели се стицајем околности родио на крајњем северу Аргентине. Отуда се коначно упутио, заједно са шпанским пријатељем, у Патагонију, „узбуђен као мало дете“, иако обојица имају или би могли имати, по личном казивању, већ и унучиће.        

Потом је Ђардинели (коме највећу медвеђу услугу праве стална поређења са земљаком Кортасаром) добио веома значајну књижевну награду у Шпанији за путописну прозу.

Као ревносни читаоци, а пре свега као заљубљеници у Патагонију, ту загонетку која нема везе ни са детективским романима, неки су наставили да и након непосредних искустава Патагоније читају, чак и додатно, Ђардинелијев роман под насловом Крај романа у Патагонији. Приповедач овде покушава да на пут по Патагонији са собом поведе и двоје главних јунака свог претходног романа, који су тада били опкољени унакрсним снагама реда, поретка и књижевног жанра. Путем до краја крајева, аутор покушава то двоје да некако спасе, а тиме и своју муку са речима да разреши.

Читаоци тог романа осећају и муку и искреност. Не и роман. Али зато, негде пре самог краја књиге, одједном осећају и потребу да бар преко Мреже потраже – кад смо већ код искрености – сва та нека места која се код овог аутора помињу у вези с Патагонијом.

Тиме подстакнут, читалац једним кликом може доћи и до кањона Рија Пинтураса, који је Унеско 1999. прогласио светском баштином због Куеве де лас Манос. „Куева“ је јама, а „Манос“ су руке: у тој пећини, насталој као набор сред еолских сила, давнашњи наши преци спасавали су се цртањем.

У тој јами, коју од званичног немара или/и викендашких отпадака једино тај, да кажемо ипак писац, спасава, налазе се пећинске слике руку.

Руке су у тој јами насликане пре 550 година пре наше ере као негатив: рука је била само повод. Преко ње су преци из шупље кости дували боју около. Позитив шаке настао је тек 180 година пре помињане ере. И тада и пре тога, рука је увек била лева: длан тако показује.

Пигментацијом хематита неопозиво је утврђен и времеплов цртања.

По таваници пећине коју аутор помиње у оквиру своје Патагоније налазе се још и призори животиња, у слободном трку. Ти цртежи су, по свему судећи, стари девет хиљада година. Но, и пре милион година, Патагонија је била наш упоредни савременик.

Одонда, могуће је да сваки Енглез буде срећан ко куће у лифту, само ако се домогне неког патагонског фосила. У Британском музеју ће то бити свечаност; у Патагонији само пажљива свакодневица, без обзира на то што би се тамо могли и праисторијским костима раздрагано гађати.

Један писац који тражи свршетак свог романа, својом несвршеном и несавршеном књигом, своје је читаоце итекако подстакао на свакојака путовања кроз простор, време, себе саме.