Како заштитити незаштићено

Мора се са истинском жалошћу констатовати, после читања овог интервјуа проф. др Гојка Суботића, како је он неочекивано научну истину, на којој се као историчар уметности – медиевалиста, школовао, коју је у бројним случајевима заступао и са којом се афирмисао и изван граница Србије, заменио језиком који је данашња српска политика прогласила врховном и непорецивом истином у свим областима – укључујући и уметничку историографију. На велико запрепашћење стручне јавности, која је од проф. Суботића годинама добијала другачије научне интерпретације, имала је (не)прилику да у овом разговору, између осталог, прочита и следеће: Утолико је већа бесмислица што косовске власти данас српске средњовековне споменике на овом подручју представљају као „византијске” и чак „византијско-албанске”. Значи, за проф. Суботића, изненада, без неког видљивог наговештаја, наједном је византијска културна баштина српског порекла на Косову постала искључиво српска, што може бити само последица бесмислене актуелне пропаганде по којој косовске власти и преименовањем српских средњовековних верских грађевина у византијске настоје да затру српске националне корене у овој покрајини, одскора самопрокламованој независној држави.

Многима, изван академске и стручне јавности, овакво тврђење изгледа нормално с обзиром на заглушујућу пропаганду којој смо већ деценијама изложени. Но, за проф. Суботића то свакако не сме бити случај. Због много разлога. Најпре, сам др Суботић је као историчар уметности чија је специјалност средњи век, настао у познатој византолошкој школи Георгија Острогорског чија је „Историја Византије” још увек непревазиђена литература. А тамо је истакнуто, када се разматра култура византијског света, како је и српска уметност настајала и развијала се у области византијске империје чији се уметнички и државни врхунци подударају са просперитетом ове велике и моћне царевине. Морам признати да ми је знање из ове области недовољно да бих поткрепио данашњи став проф. Суботића примерима његове критичке реакције на научни допринос Георгија Острогорског.

Затим, проф. Суботић је дуго година био асистент Војислава Ј. Ђурића који је предавао средњовековно српско сликарство, а главно дело му се зове „Византијске фреске у Југославији”. Онда, проф. Суботић је близак колега са, рецимо др Марицом Шупут која је (са Војиславом Кораћем) објавила књигу „Архитектура византијског света”. Библиографија српске средњовековне уметности испуњена је оваквим и сличним насловима. Свакако не случајно. А да не помињемо огромну библиографију светских византолога који српску средњовековну уметност тумаче искључиво кроз форме и садржаје уметности „византијског комонвелта”, а која је понајбоље позната управо проф. Суботићу. Сам проф. Суботић био је, између осталог, и главни стручњак тима пројекта представљања средњовековне уметности Византије са тла Србије, дакако и са Косова, који је припремљен и реализован у Метрополитен музеју у Њујорку 2004. године под насловом „Византија – вера и снага”.

Посебна је прича што ме је управо проф. Суботић, најмање у два наврата између 2001. и 2004. године, водио у Институт за византијску културу у Солуну где смо са грчким експертима, званичницима, али и са Слободаном Ћурчићем, професором на Одељењу уметности и археологије Универзитета Принстон, отпочели разговоре око новог организовања ургентне заштите споменичког наслеђа на Косову. Тада је и настала идеја да се посебно потенцира како је српска средњовековна уметност део опште византијске културе и да је таква, научно неоспорна интерпретација, кључна за њену ефикаснију заштиту – посебно на Косову. Почетком 2004. године проф. Суботић био је и члан наше делегације, коју је предводио тадашњи министар културе Бранислав Лечић, која се састала са грчким министром културе Евангелисом Ванизелосом када је први пут (али и последњи због промене власти и у Србији и у Грчкој) формализована тема новог приступа заштите српског културног наслеђа на Косову као дела велике византијске културе, чиме би она, са тиме се проф. Суботић у потпуности тада слагао, била знатно заштићенија него само као „српска”, што се показало у многим драматичним случајевима. (О томе је исцрпно писано и у часопису „Трећи програм”Радио Београда, 1-2, 2005. и недељнику „Европа” 27. сеп. 2007.)

Напокон, академик, проф. Суботић дуго ради као научни сарадник и саветник у Византолошком институт у САНУ који проучава управо српску средњовековну уметност. У складу са актуелним (политичким) опредељењем, овај институт би ваљда требало да се зове Српски. Или је назив исправан према аналогији по којој када Срби Албанце зову Шиптари, онда је то увреда јер се само Албанци тим именом могу звати међусобно, а ако Албанци Византолошки институт САНУ тако зову онда то може бити схваћено као затирање српског националног идентитета, те га морају звати српски, па само Срби имају право да га зову византолошки.

Збиља, ко ће заиста остати неспорни ауторитет у области све неизвесније и све теже заштите незаштићене културне баштине на Косову и Метохији, ако и признати стручњаци попут проф. Гојка Суботића (који је практично цео радни век провео у истраживању српске уметности средњег века и њеном директном пореклу у Византији) почну више да у јавним наступима брину о локалној политичкој коректности него о утврђеним и опште прихваћеним научним чињеницама у међународним релацијама којима су и сами у великој мери допринели?