Борба за душу

Када Слободан Рељић, у расправи о месту веронауке у републиканском поретку („Веронаука не може бити проблем“, „Политика” 28. децембрa), политику замењује душом, излаже се неколиким приговорима.

Дакле, ако је Србија република – а она то, барем формално, још увек јесте – излишна је расправа о томе да ли веронаука треба (или не треба) да уђе у систем јавног образовања. Република се дефинише поделом на јавну и приватну сферу, држава и црква су одвојене, те за разлику од републиканског система образовања који је јавна ствар (res publica) религијско је опредељење ствар личног избора и утолико ствар приватна (res privata). Јавна школа је par excellence републиканска установа и у њој нема места религијском образовању. Ово је политичка перспектива и она је неупитна у оној мери у којој је република политички (а не теократски) поредак. Најгори потез Ђинђићеве владе – којим је, по свему судећи, хтео да умири милитантно крило СПЦ (безуспешно) – био је увођење веронауке у школе, чиме је сама влада, уместо да штити уређење, што спада у опис њеног посла, то уређење оштетила. Покушај успостављања некакве равнотеже исисавањем грађанског васпитања из малог прста, савршено је бесмислено јер републиканско образовање је грађанско по дефиницији.

Рељић, међутим, у разматрање уводи душу, те се с политичког колосека пребацује у метафизичко-теолошку сферу. Уколико се аргументација врти око душе, а не око слободе као политичке величине, тада се предност даје метафизичкој величини (душа). Тада се вера претпоставља слободи. У основи републиканског поретка је слобода. У основи метафизичког поретка (теократског, фашистичког, комунистичког) није слобода него вера, раса, срећа или већ нека метафизичка величина која се, без разлике, конституише и одржава насиљем. Разлика између политичке и метафизичке перспективе у томе је, на пример, што је у републиканском поретку слобода вероисповести допуштена, док у теократском није. У републици могу да исповедам коју год хоћу веру, а не морам ниједну (јер сам слободан човек), у теократији могу и морам само једну (јер нисам слободан човек, нисам грађанин, него пре свега верник). Разлаз државе и религије, утолико, један је од најважнијих догађаја у модерном освајању слободе, а повратак веронауке у државно окриље сужавање слободе. То је импликација Рељићевог становишта.

Може се, наравно, пристати и на расправу о души. У том случају историја душе неодвојиви је сегмент расправе, а та историја, од Платона до Марте Нусбаум, указује на непрестани рат за статус повлашћеног чувара и тумача душе. Онај ко влада душом влада и телима, тако да се „ратови за душу“ своде, заправо, на ратове за тела: лако ћемо с душом кад имамо, како би рекао Мишел Фуко, „послушна тела“. Душа је метафизички мамац за „лепе душе“, она је с оне стране политичког и зато одличан материјал за сваку врсту манипулације.

Најзад, премда не и на последњем месту, није јасно зашто би религијска култура била повлашћена чуварка душе? Зашто не психологија, психијатрија, филозофија, архитектура, уметност? Рељић, заправо, упада у замку религијског говора који функционише по истој матрици као и националистички говор: националиста непрестано понавља како је он, управо он, само он и нико други до он, повлашћени чувар нације и традиционалних вредности, док су сви остали мекушци, издајници, лопови и уопште несој. Ако поверујемо тако нечем сами смо криви. У запањујуће високом постотку показује се да букач за националну ствар дизањем галаме скрива сопствена непочинства и највише штете наноси ономе у шта се заклиње. Дакле, само због тога што црква тврди како је она, управо она, најбоља чуварка душе, не значи да она то и јесте. Она је због тога само сумњива. Души је потребна слобода, а не веронаука, да би могла да дише. Душа и дах су, како су још стари Грци приметили, једно с другим: док дишем, док сам слободан, имам душу. Веронаука не учи душу да дише, већ да верује. Она ствара и обучава мале вернике, војнике вере, не слободне људе. Зато јој и није место у јавној школи.

Душу је потребно оставити на миру, а на либерално-републиканском (политичком) поретку је да створи могућности да се свако брине о својој души онако како сматра да је најбоље. Грађанин је онај ко преузима одговорност за себе и зато му није потребан никакав тутор који би водио рачуна о њему и његовој души.

Филозоф, Трећи програм Радио Београда