Borba za dušu

Kada Slobodan Reljić, u raspravi o mestu veronauke u republikanskom poretku („Veronauka ne može biti problem“, „Politika” 28. decembra), politiku zamenjuje dušom, izlaže se nekolikim prigovorima.

Dakle, ako je Srbija republika – a ona to, barem formalno, još uvek jeste – izlišna je rasprava o tome da li veronauka treba (ili ne treba) da uđe u sistem javnog obrazovanja. Republika se definiše podelom na javnu i privatnu sferu, država i crkva su odvojene, te za razliku od republikanskog sistema obrazovanja koji je javna stvar (res publica) religijsko je opredeljenje stvar ličnog izbora i utoliko stvar privatna (res privata). Javna škola je par excellence republikanska ustanova i u njoj nema mesta religijskom obrazovanju. Ovo je politička perspektiva i ona je neupitna u onoj meri u kojoj je republika politički (a ne teokratski) poredak. Najgori potez Đinđićeve vlade – kojim je, po svemu sudeći, hteo da umiri militantno krilo SPC (bezuspešno) – bio je uvođenje veronauke u škole, čime je sama vlada, umesto da štiti uređenje, što spada u opis njenog posla, to uređenje oštetila. Pokušaj uspostavljanja nekakve ravnoteže isisavanjem građanskog vaspitanja iz malog prsta, savršeno je besmisleno jer republikansko obrazovanje je građansko po definiciji.

Reljić, međutim, u razmatranje uvodi dušu, te se s političkog koloseka prebacuje u metafizičko-teološku sferu. Ukoliko se argumentacija vrti oko duše, a ne oko slobode kao političke veličine, tada se prednost daje metafizičkoj veličini (duša). Tada se vera pretpostavlja slobodi. U osnovi republikanskog poretka je sloboda. U osnovi metafizičkog poretka (teokratskog, fašističkog, komunističkog) nije sloboda nego vera, rasa, sreća ili već neka metafizička veličina koja se, bez razlike, konstituiše i održava nasiljem. Razlika između političke i metafizičke perspektive u tome je, na primer, što je u republikanskom poretku sloboda veroispovesti dopuštena, dok u teokratskom nije. U republici mogu da ispovedam koju god hoću veru, a ne moram nijednu (jer sam slobodan čovek), u teokratiji mogu i moram samo jednu (jer nisam slobodan čovek, nisam građanin, nego pre svega vernik). Razlaz države i religije, utoliko, jedan je od najvažnijih događaja u modernom osvajanju slobode, a povratak veronauke u državno okrilje sužavanje slobode. To je implikacija Reljićevog stanovišta.

Može se, naravno, pristati i na raspravu o duši. U tom slučaju istorija duše neodvojivi je segment rasprave, a ta istorija, od Platona do Marte Nusbaum, ukazuje na neprestani rat za status povlašćenog čuvara i tumača duše. Onaj ko vlada dušom vlada i telima, tako da se „ratovi za dušu“ svode, zapravo, na ratove za tela: lako ćemo s dušom kad imamo, kako bi rekao Mišel Fuko, „poslušna tela“. Duša je metafizički mamac za „lepe duše“, ona je s one strane političkog i zato odličan materijal za svaku vrstu manipulacije.

Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, nije jasno zašto bi religijska kultura bila povlašćena čuvarka duše? Zašto ne psihologija, psihijatrija, filozofija, arhitektura, umetnost? Reljić, zapravo, upada u zamku religijskog govora koji funkcioniše po istoj matrici kao i nacionalistički govor: nacionalista neprestano ponavlja kako je on, upravo on, samo on i niko drugi do on, povlašćeni čuvar nacije i tradicionalnih vrednosti, dok su svi ostali mekušci, izdajnici, lopovi i uopšte nesoj. Ako poverujemo tako nečem sami smo krivi. U zapanjujuće visokom postotku pokazuje se da bukač za nacionalnu stvar dizanjem galame skriva sopstvena nepočinstva i najviše štete nanosi onome u šta se zaklinje. Dakle, samo zbog toga što crkva tvrdi kako je ona, upravo ona, najbolja čuvarka duše, ne znači da ona to i jeste. Ona je zbog toga samo sumnjiva. Duši je potrebna sloboda, a ne veronauka, da bi mogla da diše. Duša i dah su, kako su još stari Grci primetili, jedno s drugim: dok dišem, dok sam slobodan, imam dušu. Veronauka ne uči dušu da diše, već da veruje. Ona stvara i obučava male vernike, vojnike vere, ne slobodne ljude. Zato joj i nije mesto u javnoj školi.

Dušu je potrebno ostaviti na miru, a na liberalno-republikanskom (političkom) poretku je da stvori mogućnosti da se svako brine o svojoj duši onako kako smatra da je najbolje. Građanin je onaj ko preuzima odgovornost za sebe i zato mu nije potreban nikakav tutor koji bi vodio računa o njemu i njegovoj duši.

Filozof, Treći program Radio Beograda