Монах који је сузама умивао Црну Гору

Подгорица – Човек је тајна. А шта је човек, Господе, ако не божји слуга? И Христ је био човек. И као богочовек остао је тајна. А човек Богу посвећен, заветован пастви својој где год да је ногом крочио. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић пре тачно 30 година започео је архијерејску службу, а пет година касније митрополитску, у завичају – Његошевој Црној Гори, и од тада у столици Светог Петра Цетињског обнавља дух, зида, крови и фреска богомоље народу свом.

Када се, испраћен сузама Банаћана, вратио у родну Црну Гору, осветлио је душу посусталом православном народу, обнавља им запуштене и порушене цркве и манастире. Вредан је чуђења и хвале податак да је од доласка обновио и изградио 652 црквена здања, али још вредније да је народ вратио у Цркву, подмладио свештенство и монаштво, па су данас, после четврт века, оне исте опустеле богомоље постале кошнице сада пуне верника, обновљеног духа и обновљене наде.

Свештенство Митрополије црногорско-приморске данас представљају образовани монаси и свештеници са академским титулама: на Цетињу се говоре и преводе руски, енглески, шпански, грчки и старогрчки, немачки, француски арапски, турски, пољски, бугарски, италијански, македонски списи и књиге.

У част великом јубилеју његове епископске службе одржана је академија у крипти подгоричког Саборног храма Христа Васкрсења.

О најближем духовном сроднику Светог Петра Првог Цетињског, Тајновитца Петра Другог Петровића Његоша, митрополиту Амфилохију говориле су многобројне угледне личности и неколико владика из Црне Горе, Србије, Русије, Републике Српске, па је крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици била претесна за све оне који су хтели да чују њихове речи.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије моли се Господу да митрополиту да снаге да и даље „часно, свето и плодоносно носи бреме своје архијерејске службе у Црној Гори”.

А Амфилохије, онај босоноги дечак из Мораче, дочекан је каменицама и разним увредљивим порукама онако како то стиховима каза песник Матија Бећковић: „Али, чим се крсним знаком знаменово, / нема тога ко га није каменово / и то камење поста му имање, / сваки камен њему, један Христу мање.”

На све то Амфилохије је уздизао крст, крстио неверне и молио се за опрост њиховог греха.

А да су деценије светосавске мисије у Црној Гори биле тешко бреме и да је тако и даље, сведоче и речи епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је казао да само помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога у Црној Гори „није остављало равнодушним, од оних који га истински воле до оних који га ненавиде”.

„Црна Гора је у последње две деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку реч. Та реч је често неразумљива и болна, али лековита”, каже Григорије. „Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и верника чија лица светле и радују широм тамне стварности времена и света у коме живимо? Пророк је одувек несхваћен, али је поштован, и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу, а да не чују његову реч. Није ли митрополит управо такав – несхваћен а ипак и те како поштован? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали.”

Он је додао да се митрополит Амфилохије никада није уплашио и „то га је учинило, у овом свету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене, које радо прима под своја орловска крила слободе”.

Председник Савета Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др Богољуб Шијаковић каже да је митрополит песник и беседник, не само у књизи „Враћање душе у чистоту” и песничкој збирци „У Јагњету је спас” него у „читавом свом унутрашњем бићу”.

Једном приликом митрополит Амфилохије ми је испричао како се божјом судбином замонашио:

„Сећам се, било је то 1937. године, када је моја мајка Милева, носећи мене испод свог срца, стигла у неко доба у манастир Острог. Ту преноћи, причести се и онда се врати кући. Тада ју је срео мој деда Радисав и рекао јој: ’Невеста, ако то што носиш под срцем буде мушко, то ће бити мој поп, јер одавно код Радовића није било попова.’ Памти то моја мајка. Памти и присети се, па кад заврших факултет, питала ме где ћу након тога, а ја јој кажем да идем у калуђере. Ето, тако би божјом вољом предодређено...”

Митрополит је и песник и пророк, а то је, како је навео владика Георгије, „као да кажете храброст и нежност у једном: песник рањеног, отвореног срца из кога капље крви и суза, које лију над Црном Гором, ево већ деценијама, али не лију узалуд, него умивају Црну Гору”.

Шта је човек Господе, питале су се и све владике пре Амфилохија након што служише народу црногорском. Верујемо да је Ристо Радовић сазнао ту тајну у ризи митрополита Амфилохија. На радост и срећу Црне Горе.