Према политичару и тропар

Симпатизери са страначким заставама, телевизијске камере, конобари с лептир-машнама, приватно и полицијско обезбеђење и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић као почасни гост. Повод за свечаност у октобру прошле године није био завршетак радова на Жежељевом мосту, већ отварање прве точилице за метан.

Не заостаје ни Горан Цветановић. Први човек Лесковца је у присуству новинара отворио јавни тоалет на Светоилијинском гробљу, а неколико месеци касније свечано је пресекао врпцу отварајући приватни бутик.

Градоначелник Вучевић не крије зашто је отворио метан-пумпу: „Све је у нашем послу кампања. Од првог радног дана, до последњег.

То врло добро зна и Бојан Пајтић који  више од деценије држи власт у Војводини. Стога му и није сметало да пре неку годину отвори мост преко Великог бачког канала и да на табли коју је открио буде његово име да подсећа грађане Врбаса ко је заслужан што су добили ћуприју.

Иако су за премијера резервисана отварања капиталних објеката као што је деоница источног крака Коридора 10 код Беле Паланке Вучић свесно не бежи ни од наизглед малих церемонија где би црвену врпцу могао да пресече неки министар  или градоначелник. Тако је председник владе крајем прошле године отвори нови службени пролаз за возила на аеродрому „Никола Тесла”.

Драматург Ненад Прокић каже да су за премијера резервисана сва иоле значајнија отварања, па локалним функционерима остају семафори, пумпе и бутици.

„Имитирајући премијера, они упадају у исту врсту гротеске. Ако оптужиш Ђиласа да је неодговорно задужио Србију ауто-путем од Панчева до Пупиновог моста, а онда поносно отвараш тај исти ауто-пут са шест трака и ограничењем брзине на 50 километара, као да си га платио из сопственог џепа, то може да буде само жанр гротеске. Мада би могла да буде и трагична фарса”, наглашава Прокић.

Сатиричар Петар Лазић  због тога жали за „рахметли Југославијом” у којој се њен тадашњи неприкосновени председник и троструки народни херој Ј. Б. Тито појављивао на малим екранима неколико пута месечно. Он подсећа да је то било у време историјских конгреса, када се Броз враћао с белосветских турнеја и када је отварао привредне и инфраструктурне гиганте. Данас, каже, живимо у земљи у којој, ако се премијер не појави сат времена на телевизији, то сваком добронамерном грађанину даје повода за бригу – да се Вучић није разболео од оноликог рада и неспавања?!

„У Србији се једино још отварања некако држе. Тек по њима видимо колико смо се смањили, колико су нам се скврчиле амбиције, критеријуми, а богме и илузије. Отвара се све и свашта, с нагласком на ово потоње: неколико метара брзе пруге у перспективи, пешачки прелази, рупе за семафоре, ливаде на којима ће се једног дана нешто градити... а с времена на време отвори се и понеки приватни бутик, злу не требало”, истиче Лазић.

Он наглашава да су данас за отварања надлежни сви, а нарочито они који ни конзерву не би могли да отворе без помоћи саветника и упутства „одозго”.

Оно што се у демократској Европи подразумева као редован и нормалан посао комуналних служби које се финансирају из џепова грађана, у Србији је постао догађај. Зато комичар Срђан Динчић каже да су се по први пут у модерној историји увелико пресецане црвене трачице и да се није на томе штедело упркос мерама штедње.

„Шкљоцали су апарати и држани су говори приликом отварања лифта, вероватно на сваком спрату посебно. Отварани су кружни токови (надам се да трака није сечена скроз укруг), отварани су паркови за псе, точкови за хрчке, јавни тоалети на гробљу, три дрвета и клупа, рупа за семафор, семафор за рупу... И на крају, на самом заласку године имали смо прилике да испратимо спектакуларно свечано отварање затварања због корупције”, истиче Динчић.

Афористичар Александар Баљак констатује да се користи свака па и најглупља прилика да се промовише партија на власти и да је то стварност у којој живимо.

„Сва та силна отварања и пресецањa врпци често делује као сатирични комад у којем су главни глумци наши политичари. Врло често се дешава да се одмах после отварања неких објеката, чим се угасе камере, наставе радови на том истом месту. Неке ствари се отварају више пута, а народ је кратког памћења и лако наседа на такозване велике инвестиционе успехе”, наглашава Баљак.

Ненад Милосављевић из „Њуз нета” каже да нова верзија пословице „Према свецу и тропар” сада гласи – „Свако отвара оно што има”. Он додаје да се у политичким круговима хијерархија види, између осталог, и по томе шта који политичар отвара.

„Тако неки отварају преговарачка поглавља са ЕУ, неки путеве и фабрике, а неки точилице за гас, попут градоначелника Новог Сада, или тоалете на гробљу и бутике, као његов колега из Лесковца. Изузетак од правила је Александар Вулин, јер му не дозвољавају да отвори било шта у складу са функцијом, већ му ту и тамо западне понеки лифт”, каже Милосављевић.

Александар Баљак сматра да је на делу покушај потпуног испирања мозга на коме ради гомила маркетиншких стручњака за изборне кампање: „Неко те локалне политичаре уверава да је добро што то раде и да ће им донети поене на изборима. То је погрешно резоновање, јер смо на примеру Демократске станке, када је била на власти, могли да видимо како маркетинг изазива контраефекат што се најбоље видело када је Борис Тадић мазио краве”, подсећа Баљак.

То што локални политичари позивају медије за сваку ситницу већ постаје образац и модел понашања наших политичара. Медијски стручњак Небојша Крстић и некадашњи Тадићев саветник каже да развој дигиталних комуникација и друштвене мреже мењају понашање политичара.

„Некад су они живели мирније. Активирали би се тек пред изборе. Данас се све убрзало. Све је видљивије, ближе и доступније бирачима. Функционери на свим нивоима власти схватају да се свет мења и покушавају да користе нове технологије угледајући се на своје конкуренти. И онда, наравно, неки медије користе да би свој рад приказали на добар и примерен начин, а неки на карикатуралан, неук и за себе штетан, а има и оних који их уопште не користе”, закључио је Крстић.