О негативној селекцији

Расправа о темељима новог закона о високом образовању, на чијем се нацрту увелико ради, покренута је у „Политици” 23. децембра, текстом проф. Владице Цветковића, члана САНУ. Он је указао на проблем негативне селекције кадрова на универзитетима у Србији као последице злоупотребе аутономије универзитета. На текст је 29. децембра реаговао (одушевљено) проф. Слободан Петковић, прихватајући тезу о негативној селекцији, додатно је објашњавајући „психопатологијом универзитетске средине”.

Нико не може да оспори проблем постојања негативне кадровске селекције у Србији. Појава је нарочито уочљива у области политичког живота, у коме се, са друштвеног дна, из стручног и моралног талога, често (сувише често), појединци уздижу до врхова политичке моћи, а онда, ангажовањем себи сличних, граде „систем”, чије перформансе сви гледамо.

Када се узме у обзир изузетно снажан утицај политичких лидера на све области живота (привреда, просвета, здравство, наука итд.), могло би се очекивати да је негативном селекцијом заражено и високо образовање, мада у том систему постоје уграђене препреке овој појави – избори и реизбори наставника и сарадника (сваких пет година) на основу верификованих научних радова и резултата у педагошком раду.

Било би логично очекивати да је, због постојећих процедура, негативна селекција у високом образовању мање присутна него у другим областима, осим ако је „психопатологија универзитетске средине” толико узела маха да је завера „психопата – универзитетских професора” успела да премости и изигра све препреке. Питам се шта онда треба да мислимо о знањима и вештинама наших дипломираних студената? И питам се да ли су најбољи научни кадрови, негативном селекцијом, елиминисани са универзитета, па своја запослења налазе у другим (или новим) институцијама?

Не спорим да постоје многобројне негативне појаве у високом образовању. Понекад је то прекомеран обим градива, или лоши уџбеници, недостатак непосредног рада са студентима, склоност студената да подвале на испитима (пушкице, бубице, дублери, суфлери), склоност појединих професора да студенте осујете да положе испит (студенти их зову „монструми”). Верујем да наведене појаве ипак не доминирају на домаћим универзитетима.

Слутим, међутим, да проф. Цветковић решење проблема у будућем закону тражи у смањењу улоге домаће академске заједнице у контроли и управљању системом високог образовања. Да ли верује да би берлински, загребачки или хашки професори објективније (непристрасније) примењивали стандарде о избору наших универзитетских кадрова? Да ли се решење увек мора тражити ангажовањем евроатлантских пријатеља или неке стандарде можемо да примењујемо и сами?

Најзад, оно најважније: када ћемо (и како) разбити заблуду да систем високог образовања не производи дипломе него професионалце који ће, у оквиру својих струка, бити способни да препознају и решавају проблеме? Али о томе (можда) у неком новом тексту.

Професор универзитета у пензији