O negativnoj selekciji

Rasprava o temeljima novog zakona o visokom obrazovanju, na čijem se nacrtu uveliko radi, pokrenuta je u „Politici” 23. decembra, tekstom prof. Vladice Cvetkovića, člana SANU. On je ukazao na problem negativne selekcije kadrova na univerzitetima u Srbiji kao posledice zloupotrebe autonomije univerziteta. Na tekst je 29. decembra reagovao (oduševljeno) prof. Slobodan Petković, prihvatajući tezu o negativnoj selekciji, dodatno je objašnjavajući „psihopatologijom univerzitetske sredine”.

Niko ne može da ospori problem postojanja negativne kadrovske selekcije u Srbiji. Pojava je naročito uočljiva u oblasti političkog života, u kome se, sa društvenog dna, iz stručnog i moralnog taloga, često (suviše često), pojedinci uzdižu do vrhova političke moći, a onda, angažovanjem sebi sličnih, grade „sistem”, čije performanse svi gledamo.

Kada se uzme u obzir izuzetno snažan uticaj političkih lidera na sve oblasti života (privreda, prosveta, zdravstvo, nauka itd.), moglo bi se očekivati da je negativnom selekcijom zaraženo i visoko obrazovanje, mada u tom sistemu postoje ugrađene prepreke ovoj pojavi – izbori i reizbori nastavnika i saradnika (svakih pet godina) na osnovu verifikovanih naučnih radova i rezultata u pedagoškom radu.

Bilo bi logično očekivati da je, zbog postojećih procedura, negativna selekcija u visokom obrazovanju manje prisutna nego u drugim oblastima, osim ako je „psihopatologija univerzitetske sredine” toliko uzela maha da je zavera „psihopata – univerzitetskih profesora” uspela da premosti i izigra sve prepreke. Pitam se šta onda treba da mislimo o znanjima i veštinama naših diplomiranih studenata? I pitam se da li su najbolji naučni kadrovi, negativnom selekcijom, eliminisani sa univerziteta, pa svoja zaposlenja nalaze u drugim (ili novim) institucijama?

Ne sporim da postoje mnogobrojne negativne pojave u visokom obrazovanju. Ponekad je to prekomeran obim gradiva, ili loši udžbenici, nedostatak neposrednog rada sa studentima, sklonost studenata da podvale na ispitima (puškice, bubice, dubleri, sufleri), sklonost pojedinih profesora da studente osujete da polože ispit (studenti ih zovu „monstrumi”). Verujem da navedene pojave ipak ne dominiraju na domaćim univerzitetima.

Slutim, međutim, da prof. Cvetković rešenje problema u budućem zakonu traži u smanjenju uloge domaće akademske zajednice u kontroli i upravljanju sistemom visokog obrazovanja. Da li veruje da bi berlinski, zagrebački ili haški profesori objektivnije (nepristrasnije) primenjivali standarde o izboru naših univerzitetskih kadrova? Da li se rešenje uvek mora tražiti angažovanjem evroatlantskih prijatelja ili neke standarde možemo da primenjujemo i sami?

Najzad, ono najvažnije: kada ćemo (i kako) razbiti zabludu da sistem visokog obrazovanja ne proizvodi diplome nego profesionalce koji će, u okviru svojih struka, biti sposobni da prepoznaju i rešavaju probleme? Ali o tome (možda) u nekom novom tekstu.

Profesor univerziteta u penziji