Хармоника и предрасуде

Ако међу музичарима чујете „Здраво, цијаш(и)” или нешто слично томе, знајте да је то шала на рачун акордеониста (читај: хармоникаша). И наши су, наиме, ове зиме на скупштини у Скопљу, постали чланови C.I.A. (ConfederationInternationalе desAccordeonistes), међународне асоцијације хармоникаша основане давне 1935. године у Паризу. Један од наших истакнутих уметника на овом инструменту, млади Ненад Љубеновић, шеф одсека за хармонику у београдској Музичкој школи „Др Војислав Вучковић”, која је данас и сутра домаћин већ традиционалног такмичења акордеониста, прича нам причу о једној музици о којој се мало ређе пише и говори.

Што се такмичења у школи тиче, које је увек помало и интернационално (биће ту и Словака) од Љубеновића, једног од организатора, чули смо:

– Ово је већ девето такмичење, досадашња су била бијенална, а убудуће одржаваће се сваке године. Ове године имамо педесетак учесника. Намера нам је да у наредном периоду буде више странаца. Иначе, овде се могу такмичити сви: од 7 до преко 77 година. Новост је и да смо основали Београдску акордеон асоцијацију. Наше колеге групишу се и у Крагујевцу, Новом Саду... Време је и за асоцијацију на државном нивоу, а не да улазимо у C.I.A. парцијално.

Необична је судбина хармонике на овом простору, где важи за јако популаран инструмент. Професор Љубеновић искусио је то и на сопственој кожи. Овде се практично школовање акордеонисте завршава са средњом школом. Зато је наш саговорник морао на студије у свет. Изабрао је украјинску престоницу – Кијев. После је ишао мало и до Немачке, где се хармоника учи на многим музичким академијама. Овакву факултетску диплому можете стећи у већини европских земаља. Шта се код нас десило са хармоником, чијих су нам звукова уши пуне. Ко је крив што нема студената хармонике? Одговор на ово питање, у најкраћем, гласио би: „Наше предрасуде”.

– Част народној музици, али они су готово присвојили овај инструмент, а „народњака” има разних... И оних који мисле ако окаче хармонику на рамена да су заиста прави музичари. Управо је то разлог за поменуте предрасуде према овом инструменту. Њих препознајете код оних који одлучују да ли ће се овај „национални” инструмент учити на нашим академијама, и код наших композитора, и код креатора музичких програма... Због тога смо ми најшколованији сада приморани на лаку контраофанзиву: тражимо мало више простора у нашем музичком животу и да покажемо оно право, најлепше лице хармонике.

Чујемо и како се велика већина наше деце уписује у музичке школе да би једног дана свирали хармонику у емисијама типа „Гранд шоу”. И то је део оне приче о „нашој” хармоници која је и на леп и на ружан начин освојила народну музику.

Иначе, далеки предак овог инструмента је из Кине. Марко Поло је у Европу донео и тај систем треперућих језичака, инструмент који функционише као данашња хармоника. Оваква, она је релативно млад инструмент, настао у 19. веку, али је, због својих техничких карактеристика, оркестар у малом. Баш као и оргуље. Хармоника у свету има знатно бољи третман, не само у озбиљној музици. Додуше, на разним меридијанима она је такође често саставни део фолк-звука, али је веома присутна и у џезу, року, разној популарној музици...

Ненад Љубеновић, ипак, није од оних чија хармоника „јеца”. Верује у њене боље дане на уметничкој сцени и шаље апел домаћим композиторима да допринесу њеној (ре)афирмацији као класичног инструмента. Оптимиста је можда и због једног концерта који је код нас, могло би се рећи, историјски, а и сам је део те „историје”. Укратко:

– У јуну ја ћу као солиста наступити на Коларцу са Симфонијским оркестром РТС. Извешћемо дело „У знаку Шкорпије” Софије Губајдулине. То је први пут да се у концертној сезони једног нашег великог оркестра нађе и соло-хармоника. Зато сам убеђен да је хармоника инструмент чије време тек долази.