Дуг пут до јединства хришћана

Уочи недавног сусрета с папом Бенедиктом XVI, Самјуел Кобија, генерални секретар Светског савета цркава (ССЦ), рекао је да се ближи тренутак када ће сви хришћани моћи да се причешћују из „исте чаше”. „Надам се да ће до средине 21. века екуменски покрет остварити такве резултате да ће хришћани у целом свету, независно од њихове конфесионалне припадности, моћи заједно да се моле, саслужују и слободно учествују у трпези Господњој у било којем храму”, изјавио је овај методистички пастор из Кеније за ватикански лист „Осерваторе романо”. Кобија је на челу ССЦ који окупља 347 хришћанских цркава, конфеcија и заједница у више од 110 држава, a у раду ове међународне организацији учествује и већина православних цркава.

„Светски савет црква је чудан конгломерат који има у себи све и свашта, али не и оно најважније и једино потребно, а то је литургијско јединство. Црква, по православном поимању, не може другачије да се схвати него као заједница верних који се сабирају у литургији са епископом. А то начело, због различитог схватања вере у Христа и литургије, далеко је од оног што заступају неправославни у екуменском покрету”, каже др Здравко Пено, професор на Православном богословском факултету у Фочи.

Како објашњава овај предавач догматике и етике, јединство ССЦ нема значајно теолошко упориште и треба га превасходно видети као израз људских напора, неретко и политичких и економских интереса његових учесника. „Како водити екуменски дијалог у форуму у коме равноправно, једно поред другог, седе православни епископ и жена бискуп”, констатује Пено и додаје да је незахвално говорити о роковима када би сви хришћани могли да се причешћују из „исте чаше”. Због наслеђених историјских проблема и услед погрешног разумевања екуменског покрета, али и неспремности једног дела верног народа и појединих представника црквеног клира да разумеју суштину екуменизма, дијалог са инославнима, пре свега са римокатолицима, све више изазива подозрење.

Подсећајући на заповест Исуса Христа коју је дао својим ученицима: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа” и на апостолску мисију у свету, професор Пено указује да православно поимање цркве, отуда и екуменизма, подразумева да се свуда и на сваком месту и у свако време сведочи истина онима који су за њу отворени. А сведочење истине у Христу пре свега значи служење свете литургије. Код протестаната акценат је на проповеди, док је код римокатолика литургијско служење на првом месту memento, односно сећање на историјског Христа.

Пено указује на то да код православних учесника у дијалогу са римокатолицима данас постоје два приступа. Један је да се у први план ставе све историјске контроверзе између православних и римокатолика и да се кроз дуге разговоре дође до заједничког исповедања вере. У наставку би следило литургијско јединство. Други приступ који је, како сматра наш саговорник, утопијски, јесте да се одмах крене од причешћивања из заједничке чаше, а да се паралелно воде екуменски разговори о горућим догматским питањима.

„У екуменском дијалогу са римокатолицима за нас православне је најважније да сачувамо идентитет који имамо. Да би се остварило литургијско јединство, неопходно је да римокатолици истински прихвате никејско-цариградски символ вере, а никако да га исповедају као један у низу символа, схватајући га као реликт прошлости и не удубљујући се у његову суштину”, објашњава сложеност проблема професор Пено.

Највећи камен спотицања у односима православних и римокатолика остаје, међутим, папски примат. За римокатолике је питање власти папе – питање свих питања, а све остало, како показује и Равенска декларација, долази у други план. „Тешко је разговарати о јединству с неким ко не осећа наглашену потребу за живим учешћем у цркви, као Телу Христовом. Уместо заједнице с вама, он жели остварење ’воље за моћ’”. Кроз историју се показало да црква не може да господари другима, будући да то није у њеном бићу. Ватикан је данас далеко од оног времена када је имао огромну власт и утицај над светским збивањима. Штавише, он не може да оствари чак ни елементарни утицај у Европској унији, да се избори да хришћанство нађе своје место у преамбули Европског устава”, напомиње професор Пено.

Овај православни теолог указује да је после Другог ватиканског концила дошло до либерализације католичког учења са циљем да се црква приближи свету, али резултат тог новог курса није испунио очекивања.

„Као хришћани, ми православни смо отворени за дијалог са римокатолицима који би био заснован на истини и љубави. Таквом приступу нас учи и устројство литургије и речи: ’Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали’... Сви смо потребни једни другима, иако се стиче утисак да смо ми више потребни њима, али мотиви јединства морају бити искрени, не од овог света, него аутентично црквени. Уколико римокатолици прихвате да је наше литургијско и свеукупно предање аутентично, онда постоје основе за дијалог”, истиче др Здравко Пено.