(Не) поверење у поезију

Уз веома сажет и специфично компонован песнички избор („Избор”, „Рад”, 2007), Милутин Петровић је код истог издавача објавио после једанаест година нову песничку збирку, апартнију и радикалнију него неке претходне, под насловом „Против поезије”. И овде је тежиште на наглашеној формално-језичкој димензији која се артикулише у фракталима, динамичним променама кроз које комуницирају свест и подсвест, сећање и непосредни доживљај, предочени кроз магловите, херметичке слике и исказе. Стога није случајно што је поводом Петровићевог поетичког концепта критика својевремено истицала упадљиву техничку страну као „најцеловитији пројекат у савременом српском песништву”.

Код Милутина Петровића, међутим, упркос мешавини различитих неоавангардних искустава, доминира један поступак наслеђен још од старог српског песништва, а развијен у модерном луку од Момчила Настасијевића до Новице Тадића, на пример. То су поступци елизије, редукције, формализације и елипсе, при чему се елиптирани део и сама стилска фигура доживљавају као нешто посве мутно и алузивно. Песник постиже очуђавање свог поетског текста не само зато што га на битно различит начин формализује. У овој збирци аутор често користи ауто и метацитате, псеудодијалошку и дијалошку форму, афоризме, квазимонолошку форму која функционише кроз трансгресију, дакле превазилажење рода песничког субјекта. Тиме се постиже полемичка димензија сугерисана насловом ове збирке: „Против поезије”, у којој исказни субјекти непрестано мењају своје говорне позиције. А они су час у приближавању, час у апсолутном удаљавању, али кроз стално двојно присуство, чак и онда када је оно само замишљено и асоцирано. И у овој збирци показује се да Милутин Петровић не рачуна много са редундантним елементима који би читаоцу могли олакшати читање, већ њихово одсуство и замагљивање тешко дозвољава било какво чвршће, извесније интерпретативно упориште.

Ако ипак Петровићеву најновију збирку схватимо као отворени позив на преиспитивање услова под којима се уопште може писати (особито у традиционалном смислу речи), али и читати, односно тумачити, тада поезија симболизује и женски принцип, антагонистички, непријатељски у сваком погледу. Песник је назива „тиранином”, „китњастом отровницом”, предметом „дуета лажи”, „хладном и распусном опсенарком”. Између песника и поезије не само да постоје другачији онтолошки нивои, већ нешто што их вечито одваја и спаја, што омогућава и саму материјализацију песничког искуства. То је сам језик, и, у Петровићевом случају, он се указује управо као она тиранска полуга, кочница „распореног ткања”.

Да ли поезија кроз језички медијум блокира и онемогућава песника да артикулише свој песнички поглед? Да ли га своди само на исцеђене, рационализоване језичке отпатке? Поверење у речи није исто што и поверење у поезију, али се не може имати поверења ни у неизрециво, јер и не слутимо шта је оно, заправо. Чини се као да се драма (не) разумевања између песника и поезије управо одиграва у том међупростору између изговореног и неизреченог, између онога као да и онога што јесте, али се може различито тумачити. Речима се нешто призива, нешто зачарава, или пак одбија: „Не умем да се заштитим / Настој да ме заштитиш / Могу да те обгрлим У исти мах / Па да те бацим / Котрљај се у чулним повојима / Ухваћена на делу при повратку / Ударај што јаче можеш” („Нови тиранин”).

И овде љубавни загрљај између субјекта и поезије добија каткада застрашујуће димензије узајамног егзорцизма. Поезија Милутина Петровића, што се показује и у овој збирци, симболизује постојан и скептичан презир према свету јасних обриса и емпиријске извесности, чије пак слике песник често користи, каткада и усиљено. Пишући у некој врсти отпора према читаоцу, Петровић маркира својеврсна самопретварања, тренутне метаморфозе, халуцинантне проблеске свести на граници чулног опажаја. А затим од поезије тражи одмазду. Од њене бодљикаве руке, што јој се час скрушено покорава, час држи на „узици у близини”.