(Ne) poverenje u poeziju

Uz veoma sažet i specifično komponovan pesnički izbor („Izbor”, „Rad”, 2007), Milutin Petrović je kod istog izdavača objavio posle jedanaest godina novu pesničku zbirku, apartniju i radikalniju nego neke prethodne, pod naslovom „Protiv poezije”. I ovde je težište na naglašenoj formalno-jezičkoj dimenziji koja se artikuliše u fraktalima, dinamičnim promenama kroz koje komuniciraju svest i podsvest, sećanje i neposredni doživljaj, predočeni kroz maglovite, hermetičke slike i iskaze. Stoga nije slučajno što je povodom Petrovićevog poetičkog koncepta kritika svojevremeno isticala upadljivu tehničku stranu kao „najcelovitiji projekat u savremenom srpskom pesništvu”.

Kod Milutina Petrovića, međutim, uprkos mešavini različitih neoavangardnih iskustava, dominira jedan postupak nasleđen još od starog srpskog pesništva, a razvijen u modernom luku od Momčila Nastasijevića do Novice Tadića, na primer. To su postupci elizije, redukcije, formalizacije i elipse, pri čemu se eliptirani deo i sama stilska figura doživljavaju kao nešto posve mutno i aluzivno. Pesnik postiže očuđavanje svog poetskog teksta ne samo zato što ga na bitno različit način formalizuje. U ovoj zbirci autor često koristi auto i metacitate, pseudodijalošku i dijalošku formu, aforizme, kvazimonološku formu koja funkcioniše kroz transgresiju, dakle prevazilaženje roda pesničkog subjekta. Time se postiže polemička dimenzija sugerisana naslovom ove zbirke: „Protiv poezije”, u kojoj iskazni subjekti neprestano menjaju svoje govorne pozicije. A oni su čas u približavanju, čas u apsolutnom udaljavanju, ali kroz stalno dvojno prisustvo, čak i onda kada je ono samo zamišljeno i asocirano. I u ovoj zbirci pokazuje se da Milutin Petrović ne računa mnogo sa redundantnim elementima koji bi čitaocu mogli olakšati čitanje, već njihovo odsustvo i zamagljivanje teško dozvoljava bilo kakvo čvršće, izvesnije interpretativno uporište.

Ako ipak Petrovićevu najnoviju zbirku shvatimo kao otvoreni poziv na preispitivanje uslova pod kojima se uopšte može pisati (osobito u tradicionalnom smislu reči), ali i čitati, odnosno tumačiti, tada poezija simbolizuje i ženski princip, antagonistički, neprijateljski u svakom pogledu. Pesnik je naziva „tiraninom”, „kitnjastom otrovnicom”, predmetom „dueta laži”, „hladnom i raspusnom opsenarkom”. Između pesnika i poezije ne samo da postoje drugačiji ontološki nivoi, već nešto što ih večito odvaja i spaja, što omogućava i samu materijalizaciju pesničkog iskustva. To je sam jezik, i, u Petrovićevom slučaju, on se ukazuje upravo kao ona tiranska poluga, kočnica „rasporenog tkanja”.

Da li poezija kroz jezički medijum blokira i onemogućava pesnika da artikuliše svoj pesnički pogled? Da li ga svodi samo na isceđene, racionalizovane jezičke otpatke? Poverenje u reči nije isto što i poverenje u poeziju, ali se ne može imati poverenja ni u neizrecivo, jer i ne slutimo šta je ono, zapravo. Čini se kao da se drama (ne) razumevanja između pesnika i poezije upravo odigrava u tom međuprostoru između izgovorenog i neizrečenog, između onoga kao da i onoga što jeste, ali se može različito tumačiti. Rečima se nešto priziva, nešto začarava, ili pak odbija: „Ne umem da se zaštitim / Nastoj da me zaštitiš / Mogu da te obgrlim U isti mah / Pa da te bacim / Kotrljaj se u čulnim povojima / Uhvaćena na delu pri povratku / Udaraj što jače možeš” („Novi tiranin”).

I ovde ljubavni zagrljaj između subjekta i poezije dobija katkada zastrašujuće dimenzije uzajamnog egzorcizma. Poezija Milutina Petrovića, što se pokazuje i u ovoj zbirci, simbolizuje postojan i skeptičan prezir prema svetu jasnih obrisa i empirijske izvesnosti, čije pak slike pesnik često koristi, katkada i usiljeno. Pišući u nekoj vrsti otpora prema čitaocu, Petrović markira svojevrsna samopretvaranja, trenutne metamorfoze, halucinantne probleske svesti na granici čulnog opažaja. A zatim od poezije traži odmazdu. Od njene bodljikave ruke, što joj se čas skrušeno pokorava, čas drži na „uzici u blizini”.