Нисмо Немци

Када сам средином осамдесетих година прошлог века први пут службено боравио у тадашњем Западном Берлину одвели су ме, наравно, до зида. Био је сав ишаран графитима, потписима и порукама. Направио сам пар фотографија и једну објавио у тадашњем загребачком недељнику "Данас". Хтели су да ме због тога суспендују, јер тек када је број изашао видео сам шта сам заправо снимио на зиду: мушки полни орган и поруку неког нашег веселог Босанца "је.. зид".
Можда је нама из тадашње Југославије све то изгледало далеко, шаљиво и релативно, али је зид заиста био симбол "гвоздене завесе" и бежање преко њега значило је изазивање смрти. Јер, одмах иза зида, с леве стране улаза у Рајхстаг, на обали канала, било је мало гробље оних које су убили источнонемачки стражари када су покушавали да беже из Источног у Западни Берлин. На гробовима доста немачких презимена која завршавају на "ски". Сличност Пруса и Словена, уз чињеницу да су ти Пруси хтели да побегну од режима који је стигао на бајонетима Словена. Али, таква је историја послератне Немачке.

Све до данас није било потврде да је убијање бегунаца била и службена политика тадашње ДР Немачке. Недостајао је некакав документ о томе, али сада је и он, наводно, пронађен. Истина, мало је чудно да је требало да прође 17 година да би се дошло до те потврде. Историјска дистанца, или не, тек архиве Штазија вероватно крију још многа друга сензационална открића и многе ће "истине" морати на ревизију.

Да ли, дакле, проток времена релативизује многе историјске догађаје и да ли уопште постоје "заковане истине"? Ко, када и на који начин може да доведе у сумњу истине за које цео свет тврди да су апсолутне? Да ли уопште и постоје такве истине? Колико је сумња у неке истине близу теорији о светским заверама?

Арогантно одбацивање њиховог постојања, намера и резултата кратковидо је и претенциозно, јер и берзом се кроз историју манипулисало, многи крахови из прошлости били су организовани и намерни. Путници потопљеног путничког брода "Лузитанија" били су жртвена јагњад да би се америчка јавност натерала да пружи подршку уласку САД у Први светски рат. А шта је све Вашингтон знао о ономе што је претходило Перл Харбуру? Још је права мистерија, Залив свиња на Куби, а Корејски рат званично није ни окончан. Ту су и Вијетнам и велика превара са наводним нападом северновијетнамских торпедних чамаца на два америчка разарача у Тонкиншком заливу после чега је Америка ушла у рат који је однео око три милиона вијетнамских и 50.000 америчких живота. Требало је да прође скоро 40 година да некадашњи министар одбране САД Роберт Макнамара призна да је инцидент у Тонкиншком заливу била измишљотина да би Америка ушла у Вијетнамски рат. И ником ништа.

Како онда гледати на истине које су се догодиле на нашим просторима у недавној прошлости? На Маркале, на Сребреницу, Рачак, на бомбардовање кинеске амбасаде у Београду 1999. Из којих све архива и за колико година ћемо можда сазнати пуну истину о свему томе? Јер, педантни Немци увек су све имали у архивама, од броја убијених у концлогорима до наређења о убијању оних који су бежали преко границе.