Кад закон демантује сам себе

Возили сте чак 50 километара на сат брже него што је дозвољено у насељеном месту. Полиција вас зауставља, а ви тражите да склопите споразум о признању прекршаја. Уписаће вам се четири казнена поена, платићете десетак хиљада динара, па и 15.000 ако треба, само да не останете без возачке дозволе читавих месец дана.

Све би то било лепо када би овакви споразуми о признању прекршаја могли да прођу на рочишту код судије за прекршаје. Свакодневно такви споразуми у судове долазе, али не пролазе. Судије их одбацују. Зашто? Зато што су два закона различито прописала кажњавање. Закон о прекршајима „допушта” да један лако пијани возач „попије” само две казне ако са полицијом склопи споразум, али Закон о безбедности саобраћаја захтева да се окривљени „патосира” са све три казне – и новчана, и казнени поени и привремено одузимање возачке дозволе. Проблем је настао због тога што одузимање дозволе није казна него заштитна мера, а зна се да та мера погађа возаче много више него новчана казна.

– Сваког дана код судија за прекршаје долазе окривљени са споразумима, које су склопили са саобраћајном полицијом. Споразумом је договорено да окривљени плати новчану казну и да му се упишу казнени поени, али Закон о безбедности саобраћаја прописује да се увек уз казне мора изрећи и одузимање возачке дозволе на одређени период, као заштитна мера. Судија испада „грбав” само зато што примењује закон. Испада строжи од полиције. Поента споразума је да казна буде блажа, али споразум мора да садржи сва три елемента, и новчану казну и казнене поене и заштитну меру забране управљања возилом. Међутим, ова мера се често изоставља приликом сачињавања споразума, што није у складу са Законом о безбедности саобраћаја. Неки судови чак и прихватају овакве споразуме, а неки их одбацују, што доводи до правне несигурности, јер неко ће у истој ситуацији да прође повољније него други. Зато закони морају брже да се усклађују један са другим – објашњава за „Политику” судија прекршајног суда, који ће за ову прилику остати анониман.

Како долази до оваквих промашаја када се пишу закони? Зар у тим радним групама не седе људи који познају све друге законе који су повезани са законом који се пише? То су логична али и реторичка питања, јер нико нема све законе у малом прсту, мада би требало да у пола ноћи, као таблицу множења, познаје и Устав и бар оних неколико закона који су му „ужа специјалност”.

Колико је само закона проглашено неуставним, јер њихови писци нису ни мислили о Уставу када су их писали, а камоли упоређивали своје идеје са уставним одредбама? Колико је вероватно да један исти закон буде противречан сам себи? Могуће је.

– Грешке, пропусти и апсурди најчешће настају због брзине писања закона. Чланови комисије често не сагледају целину, па се дешава да и један исти закон сам себи „скаче у уста” и прописује противречне одредбе. Тако Законик о кривичном поступку не обавезује суд да утврди истину, али предвиђа жалбу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Дакле, ако суд не утврди шта се заиста догодило у неком кривичном случају, иако није обавезан да то утврди, пресуда може да падне управо зато што то није утврђено – објашњава др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Велике противречности неретко се крију и у врло ситним детаљима, у две-три речи које су уметнуте између два зареза у некој законској одредби. Тако је, рецимо, међу кривичарима дошло до жучне полемике око тога да ли је могуће силовање из нехата.

– ЗКП прописује када се обавезно узима узорак на ДНК анализу ради чувања у ДНК бази података. Између осталог, прописује се да се такав узорак узима обавезно од окривљеног који је оглашен кривим за кривично дело против полне слободе, ако је учињено са умишљајем. То је апсурдно, јер студенти друге године Правног факултета уче да су сва кривична дела против полне слободе искључиво умишљајна кривична дела. Немогуће је починити силовање из нехата – каже професор Шкулић.

Када је о овоме говорио, јавио се за реч професор са једног правног факултета у Србији, који сматра да је силовање из нехата ипак могуће. Чак је то врло сликовито илустровао примером.

– Муж и жена су били на летовању. Муж је отишао у куповину, а жена је остала у хотелу, где среће своју пријатељицу и позива је да попију кафу у соби. На тераси је било превруће, па су њих две задремале на кревету. Муж долази, оставља кесе из куповине и леже на кревет, немајући појма за долазак женине пријатељице, која му је била окренута леђима. Прилази јој, како је објаснио колега, од назад, и започиње са њом, да тако кажемо, љубавну игру. Није имао појма да то није његова жена и ето, како рече колега, силовања из нехата – препричава професор Шкулић.

Развила се веома жива дискусија на ову тему прошле године на сусретима правника на Копаонику. Оцењено је да ово ипак није тако чест случај у пракси, а професор Шкулић је објаснио да уопште није реч о нехату, па ни о силовању, зато што је муж био у такозваној стварној заблуди која се односи на лице (ерор ин персона). Дакле, он није учинио силовање, ни са умишљајем ни из нехата, већ је мислио да води љубав са својом женом.

Апсурди настају и због несклада између наших закона и међународних конвенција које је Србија ратификовала. Према једној таквој конвенцији, дететом се сматра свака особа која није навршила 18 година, а само поседовање дечје порнографије представља кривично дело. Према нашем закону, дете је особа која није навршила 14 година, док они између 14 и 18 имају статус малолетника.

– Тако долазимо до апсурдне ситуације да добровољни сексуални однос са малолетницом није кривично дело, али поседовање њене голишаве фотографије представља кривично дело поседовања порнографског материјала. Често се дешава да младић и девојка, који још немају 18 година, направе селфи фотографију у спаваћој соби, па чак и објаве благо еротску фотографију на друштвеним мрежама, немајући појма да поседовање те фотографије представља кривично дело – објашњава професор Шкулић.