Kad zakon demantuje sam sebe

Vozili ste čak 50 kilometara na sat brže nego što je dozvoljeno u naseljenom mestu. Policija vas zaustavlja, a vi tražite da sklopite sporazum o priznanju prekršaja. Upisaće vam se četiri kaznena poena, platićete desetak hiljada dinara, pa i 15.000 ako treba, samo da ne ostanete bez vozačke dozvole čitavih mesec dana.

Sve bi to bilo lepo kada bi ovakvi sporazumi o priznanju prekršaja mogli da prođu na ročištu kod sudije za prekršaje. Svakodnevno takvi sporazumi u sudove dolaze, ali ne prolaze. Sudije ih odbacuju. Zašto? Zato što su dva zakona različito propisala kažnjavanje. Zakon o prekršajima „dopušta” da jedan lako pijani vozač „popije” samo dve kazne ako sa policijom sklopi sporazum, ali Zakon o bezbednosti saobraćaja zahteva da se okrivljeni „patosira” sa sve tri kazne – i novčana, i kazneni poeni i privremeno oduzimanje vozačke dozvole. Problem je nastao zbog toga što oduzimanje dozvole nije kazna nego zaštitna mera, a zna se da ta mera pogađa vozače mnogo više nego novčana kazna.

– Svakog dana kod sudija za prekršaje dolaze okrivljeni sa sporazumima, koje su sklopili sa saobraćajnom policijom. Sporazumom je dogovoreno da okrivljeni plati novčanu kaznu i da mu se upišu kazneni poeni, ali Zakon o bezbednosti saobraćaja propisuje da se uvek uz kazne mora izreći i oduzimanje vozačke dozvole na određeni period, kao zaštitna mera. Sudija ispada „grbav” samo zato što primenjuje zakon. Ispada stroži od policije. Poenta sporazuma je da kazna bude blaža, ali sporazum mora da sadrži sva tri elementa, i novčanu kaznu i kaznene poene i zaštitnu meru zabrane upravljanja vozilom. Međutim, ova mera se često izostavlja prilikom sačinjavanja sporazuma, što nije u skladu sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja. Neki sudovi čak i prihvataju ovakve sporazume, a neki ih odbacuju, što dovodi do pravne nesigurnosti, jer neko će u istoj situaciji da prođe povoljnije nego drugi. Zato zakoni moraju brže da se usklađuju jedan sa drugim – objašnjava za „Politiku” sudija prekršajnog suda, koji će za ovu priliku ostati anoniman.

Kako dolazi do ovakvih promašaja kada se pišu zakoni? Zar u tim radnim grupama ne sede ljudi koji poznaju sve druge zakone koji su povezani sa zakonom koji se piše? To su logična ali i retorička pitanja, jer niko nema sve zakone u malom prstu, mada bi trebalo da u pola noći, kao tablicu množenja, poznaje i Ustav i bar onih nekoliko zakona koji su mu „uža specijalnost”.

Koliko je samo zakona proglašeno neustavnim, jer njihovi pisci nisu ni mislili o Ustavu kada su ih pisali, a kamoli upoređivali svoje ideje sa ustavnim odredbama? Koliko je verovatno da jedan isti zakon bude protivrečan sam sebi? Moguće je.

– Greške, propusti i apsurdi najčešće nastaju zbog brzine pisanja zakona. Članovi komisije često ne sagledaju celinu, pa se dešava da i jedan isti zakon sam sebi „skače u usta” i propisuje protivrečne odredbe. Tako Zakonik o krivičnom postupku ne obavezuje sud da utvrdi istinu, ali predviđa žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Dakle, ako sud ne utvrdi šta se zaista dogodilo u nekom krivičnom slučaju, iako nije obavezan da to utvrdi, presuda može da padne upravo zato što to nije utvrđeno – objašnjava dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Velike protivrečnosti neretko se kriju i u vrlo sitnim detaljima, u dve-tri reči koje su umetnute između dva zareza u nekoj zakonskoj odredbi. Tako je, recimo, među krivičarima došlo do žučne polemike oko toga da li je moguće silovanje iz nehata.

– ZKP propisuje kada se obavezno uzima uzorak na DNK analizu radi čuvanja u DNK bazi podataka. Između ostalog, propisuje se da se takav uzorak uzima obavezno od okrivljenog koji je oglašen krivim za krivično delo protiv polne slobode, ako je učinjeno sa umišljajem. To je apsurdno, jer studenti druge godine Pravnog fakulteta uče da su sva krivična dela protiv polne slobode isključivo umišljajna krivična dela. Nemoguće je počiniti silovanje iz nehata – kaže profesor Škulić.

Kada je o ovome govorio, javio se za reč profesor sa jednog pravnog fakulteta u Srbiji, koji smatra da je silovanje iz nehata ipak moguće. Čak je to vrlo slikovito ilustrovao primerom.

– Muž i žena su bili na letovanju. Muž je otišao u kupovinu, a žena je ostala u hotelu, gde sreće svoju prijateljicu i poziva je da popiju kafu u sobi. Na terasi je bilo prevruće, pa su njih dve zadremale na krevetu. Muž dolazi, ostavlja kese iz kupovine i leže na krevet, nemajući pojma za dolazak ženine prijateljice, koja mu je bila okrenuta leđima. Prilazi joj, kako je objasnio kolega, od nazad, i započinje sa njom, da tako kažemo, ljubavnu igru. Nije imao pojma da to nije njegova žena i eto, kako reče kolega, silovanja iz nehata – prepričava profesor Škulić.

Razvila se veoma živa diskusija na ovu temu prošle godine na susretima pravnika na Kopaoniku. Ocenjeno je da ovo ipak nije tako čest slučaj u praksi, a profesor Škulić je objasnio da uopšte nije reč o nehatu, pa ni o silovanju, zato što je muž bio u takozvanoj stvarnoj zabludi koja se odnosi na lice (eror in persona). Dakle, on nije učinio silovanje, ni sa umišljajem ni iz nehata, već je mislio da vodi ljubav sa svojom ženom.

Apsurdi nastaju i zbog nesklada između naših zakona i međunarodnih konvencija koje je Srbija ratifikovala. Prema jednoj takvoj konvenciji, detetom se smatra svaka osoba koja nije navršila 18 godina, a samo posedovanje dečje pornografije predstavlja krivično delo. Prema našem zakonu, dete je osoba koja nije navršila 14 godina, dok oni između 14 i 18 imaju status maloletnika.

– Tako dolazimo do apsurdne situacije da dobrovoljni seksualni odnos sa maloletnicom nije krivično delo, ali posedovanje njene golišave fotografije predstavlja krivično delo posedovanja pornografskog materijala. Često se dešava da mladić i devojka, koji još nemaju 18 godina, naprave selfi fotografiju u spavaćoj sobi, pa čak i objave blago erotsku fotografiju na društvenim mrežama, nemajući pojma da posedovanje te fotografije predstavlja krivično delo – objašnjava profesor Škulić.