Зашто Балкан заостаје

Тешко се може рећи да је транзиција у централној и источној Европи била успешна. Само неколико земаља у региону је достигло ниво дохотка по становнику који је приближан нивоу дохотка у државама чланицама ЕУ у јужној Европи.

При томе, перформансе у бившим социјалистичким земљама Балкана су нарочито лоше; иако чланство у ЕУ није универзални лек за развој – што потврђују и искуства балканских земаља које су чланице ЕУ – Бугарске, Румуније и Хрватске. Ипак, осам источноевропских земаља које су се 2004. учланиле у ЕУ постигле су боље развојне резултате од балканских земаља – у смислу реформи, стопа раста бруто друштвеног производа (БДП), привлачења страних инвестиција итд.

Са интеграцијама у међународну поделу рада балканске земље озбиљно заостају, што показује изузетно низак ниво њиховог извоза и БДП. Стопе раста БДП јесу ниске и заостају и за скромним стопама раста у развијеним земљама ЕУ. Инвестиције су недовољне, а стопе незапослености високе. Око 25 одсто становништва Балкана живи ван граница својих земаља. Просечан реални БДП балканских држава 2015. године је и даље био шест одсто испод нивоа из 1989. За разлику од тога, за осам земаља источне Европе које су се учланиле у ЕУ 2004. просечан БДП у 2015. је био 65 одсто већи него 1989. Дакле, постоји опасност да Балкан постане „суперпериферија” Европе.

Транзиција на Балкану је имала три фазе. Деведесете године прошлог века остале су упамћене по ратовима, изузетном економском назадовању, спорим економским и политичким реформама, изгубљеним тржиштима и великим падом производње. После 2000. долази до опоравка, али је раст постигнут 2001–2008 био неодржив. Био је заснован на потрошњи и кредитима. Након избијања светске кризе 2008, Балкан је 2009. запао у рецесију. Активност након тога је анемична. Регион заправо стагнира – просечан годишњи раст БДП на Балкану у периоду 2009–2015 био је тек 0,3 одсто (у Србији – 0,1 одсто).

До извесног опоравка у региону дошло је 2015 (услед ниских цена нафте, благог повећања дознака и страних инвестиција). Међутим, опоравак је у просеку скромних размера, а постоји и низ ризика. Већина фактора такође указује на скромне изгледе за убрзани раст у региону на средњи и дужи рок (низ институционалних проблема, ниске стопе раста у западној Европи, демографска криза, ниска иновациона активност, сужене могућности финансирања, фискално прилагођавање, политички ризик, негативан утицај високе стопе незапослености на потрошњу и људски капитал).

Који су разлози за заостајање Балкана? У неким земљама региона постигнут је одређени напредак у регулативи и реформама у појединим областима, али потребно је још више – нпр. код процедура за добијање грађевинских дозвола, у пореском систему, у поштовању уговора. Ниске инвестиције у јавном сектору успоравају развој, као и висока задуженост. У просеку, на Балкану однос дуга и БДП повећан је између 2009. и 2014. године за 18 процената.

Регион има карактеристике које су у вези са високим ризиком политичке нестабилности (нове државе, историјско искуство и нестабилности, међунационални сукоби, висока стопа незапослености). Анкете указују на дубоко незадовољство становништва. Корупција је распрострањена и поверење становништва у званичне институције ниско је.

Што се тиче дубљих разлога заостајања Балкана, то јест назадовања последњих 25 година, неминовно се намеће дуготрајни утицај негативног наслеђа Османског царства, поготово на квалитет јавног управљања у поређењу са осталом Европом. Треба истаћи и негативан утицај политике ЕУ – док су земље централне Европе уживале обилату помоћ и перспективу учлањења у ЕУ, балканске земље су на почетку транзиције запостављене. Рецимо, да је ЕУ 1989–1990. имала више слуха за стремљења последње федералне владе у бившој Југославији, догађаји у региону би се можда другачије одвијали.

Економиста