ОД ТРОЈЕ ДО КОСМЕТА

Да ли су на неким улицама Београда те ноћи после величанственог народног митинга испред Дома народне скупштине Србије били добри, или лоши момци? Добри, или лоши демонстранти? „Маса”, или „руља”? Оцене тих збивања у међувремену су добиле и неке страначке конотације што и није чудно у партитократији каква је данас у Србији. Наравно, сви осуђују насиље против страних амбасада, нападе на новинаре, пљачке и разбијање по граду. И то и јесте за осуду!

Па ипак, откуд одједном такав излив насиља? Спонтаног, или договореног? Због чега је Вашингтон затражио хитну Седницу савета безбедности УН, јер је дошло до напада на америчку амбасаду и тиме и до „кршења међународног права”, односно напада на територију САД.

Да ли је хип-хоп генерација младих Срба на неки начин ушла у историју? Јер, први пут од када постоје УН, САД су затражиле седницу Савета безбедности због напада на америчку амбасаду. Иако су од времена после 1945. америчке амбасаде биле и најчешћа мета напада на разна дипломатско-конзуларна представништва широм света. И никада до сада Вашингтон није због тога затражио хитну седницу Савета безбедности УН! Иако сам по некој логици очекивао да ће је затражити због евентуалних покрета или маневара војске Србије на југу државе у новонасталој ситуацији. Или због новог и другачијег размештања војске Србије дуж административне границе са Косметом? Но, ништа од логике! Војске Србије у свим овим догађањима у западним медијима једноставно нема! Ни у позитивном, ни у негативном контексту! Као да и не постоји! Истина, вечито намрштени генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер нешто је рекао у смислу да НАТО са војском Србије наставља сарадњу као и до сада, и да је као „све под контролом”. Не знам под чијом контролом?

Али су зато многи западни медији протеклих дана били препуни текстова о „Гарди цара Лазара”, о „Образу” и још неким супермоћним организацијама и ликовима. Због чега је Америка затражила хитну седницу Савета безбедности УН? Због „Гарде цара Лазара”? Због „Образа”?

Шта се то акумулирало у души дела генерације младих Срба? Не само по питању јужне српске покрајине! Да ли дуг период незапослености младих доприноси повећању тензија и наводи их на масовно учествовање у демонстрацијама, студентским протестима, па и у уличним нередима? Последица структурног уређења економске либерализације транзиционог типа каква је данас у Србији је и полна дискриминација, јер погађа више жене него мушкарце, више младе него старе, а посебно оне који су тек дипломирали. Што, наравно, није никакво оправдање за оне из филма „Патике за Косово”. Млади људи у Србији у принципу нису задовољни својим животом, у политици доминира претходна генерација која своју позицију гради на доласку демократије у Србију. Иако би млади вероватно више волели да осете како модернизација и демократизација нису дело другог, поклон Запада, или очински уступак владајуће елите, већ да је они сами стварају. У држави над којом се формирају разне међународне организације, режими, међународне агенције са којима држава Србија мора да дели овлашћења. Па чак и када то жели, као у случају Космета, то јој се брутално онемогућава.

Да ли је због те званичне и јавне немоћи хип-хоп генерација младих Срба, заправо, тај нови „ратнички свет”? Који се храни сталним сукобима? Фудбалски и остали навијачи, „гробари” против „делија”, једни и други против полиције, генерација омладине која преузима штафету од својих старијих и не знајући ништа о њиховим надама из прошлости?

Руља је увек хипнотизујућа, маса такође! Маса је глас народа, јавно мњење, демократија. Када маса људи блокира улице и зграде у некој земљи чија влада није по вољи Вашингтона, онда то западни медији обично поздрављају. Ако нешто маса успут запали и сруши, то се подразумева да је учињено у „жару борбе за промене”.

Маса је тврдоглаво чудовиште и може да спржи. Маса је довела на власт и комунизам и фашизам. На крилима масе Слободан Милошевић је и дошао на власт, а та иста маса га је и свргла са власти. Можда је маса негде постала застарела, захваљујући демократији, али она још увек може да одигра неку игру. Због ње су се Американци повукли из Вијетнама, она је реформисала и децентрализовала Француску после 1968. Она је довела до пораза Маргарет Тачер 1990. године. Али, маса не побеђује увек. Рат против Ирака и масовне демонстрације против тога су доказ.

Заправо, масе на улицама продужетак су политике, али понекад су и показатељ неуспеха. Наиме, оне показују да су демократске институције слабе, спољна политика државе промашена, а војска без моћи. Чему онда масе на улицама? Као психолошки вентил за народ и мотив за ТВ камере? Само тиме натерати Америку и остале да око Космета признају тешку грешку и заблуду?

Глупост је чедо моћи, а њеном сестром сматра се сујета. Хоће ли одговорни у овој земљи једни друге искрено запитати: ко Космет заступа свим срцем, а ко глуми? Глупост владајућих? Од Троје до Космета...